Наша књижевност

!

26 - Књижевност

и сад леже ту на столу: али ако их случајно дотакне, премеће их по рукама сасвим механички, као двије опеке.

У једном часу таково се професорово стање Ивану привиди готово као нека супериорност: он се исприпростио стварности и исклизнуо из учараног и ограниченог круга људске мисли. Земни односи и земне мјере њега нису више окивали. Ослобођен свирепе везаности са стварношћу, мора да гледа е унутрашњим пот= смијехом на примитивно и спутано човјеково спознавање. _ФЊегово лице, озарено западом, у борби између агонички рујног свијетла извани и сумрака из собе, поприми опет нов израз: профил му се опртавао на раскрвављеној позадини неба оштро истакнут, а уједно некако далек и нестваран, готово апокалипти"чан. Иван пограби биљежницу да фиксира тај моменат. Начас му се учини као да је то расплинуто лице само маска, зборана и сасушена, и да се за њом крије нешто друго; прође му главом сулуда помисао да професор за његовим леђима има сасвим друге очи и један танки лукави потемијех. Он му се испитивачки упиљи у лице. Професор га је гледао савршено мирним безизразним погледом. У тишини која настаде озва се потмуло кркљање у старчевим цријевима, и он се узнемири. — Зар је ово немоћно, унижено тијело доиста све штто је остало од човјека7 Зар је у њему сахрањена она „искра духа“2 — питао се Иван. Сад му се Стари чинио као нешто неживо, као предмет. Каква „мисао“! Каква „искра духа“! Суд у коме живи тракавица — ето то и/ништа више! Сврсиходна животна заједница разумном

_економичношћу проведен паразитизам, по начелу максималног

искориштавања: ислужен геније још увијек је добар и корисно употребљив за једну такову „порадну“, „старосну“ службу: да тракавици буде пребивалиште. То и јест сада његова сврха на свијету, његова нова сврха. Носи је у себи, шета је, храни се за њу. Служи јој, за то је употребљен. Тракавица у њему господује. Проговара кроза њ глад њезина, под њеним диктатом он све ради: једе, пије, спава, шетка или мирује — све према томе како њој треба. Сједи неко вријеме мирно у наслоњачу и зури напоље; наједном се узврпољи, покрене се — а ти помислиш: енд, тракавица хоће да шета, пробудила се. И он јој се покорава: устаје, шета је по соби као брижна дадиља дојенче. Он пропишти: воде! воде! а ти опет помислиш: ево, тракавица је ожеднила па му пришапнула да пита воде, и он је слушта. И јошт се претвара (јер лукавост надживљује и посљедњи трачак ума), прави се жедан, приказује тобоже као да је то за њега! Страхота, страхота!

Иван се осјећао дубоко депримиран, подложан као што је био наглим клонућима и ненадним промјенама расположења, оном болном срозавању са „висине духа“ у плићак „опћег ни-

питавила“. Треперења његове танкоћутности имала су мистичан

призвук и он је волио да их узима као „одбљеске Вјечнога“ и као дионе „ревелације Духа“. Из таквих лиризираних расположења падао је и незнатним поводом у пустош згољне материје