Наша књижевност

Посјета – 5 6 5 | 25

да је лудо и неправедно захтијевати од њега да се уклони како не би био на сметњи другоме. Али кад једном умре, искрснут ће јој опет у сјећању онакав какав је био у својим најбољим данима; ријетко кад ће јој излазити пред очи као исхлапио старчић, који кашљуца, загрцава се, хропти, који механички вади сат из џепа и трља наочаре. И тад неће моћи да га се сјети без сузе и без неке грижње савјести. - = = |

Потраје неко вријеме мук. Онда се опет „упути разговор, спочетка спор и безвољан. А кад се, након једног сата, зачу пискутљиво дозивање старога, Ема похита да му помогне при облачењу и да га поведе у кабинет. -

Иван устаде. Било је вријеме да се опрости. Али хтједе да прије одласка опет покуша набапити коју скицу. Уђе за старим

у кабинет. Нађе се у прилично малој просторији са пространим |

писаћим столом и полицама за књиге, са спомен-плакетама и небрижно уоквиреним ижутјелим фотографијама по зидовима: професор у друштву колега на неком конгресу или окружен _ својим ђацима. На столу је лежала хрпа часописа још: нераскинута овоја који су ревносно пристизали и гомилали се. Сад је Стари ту боравио само док се провјетри благоваона.

Иван се осврне наоколо по соби. Ту је дакле велики човјек тодинама радио, мозгао, одатле је водио своје чувене полемике, ту је написао дјела која ће му за дуље или краће вријеме подржати живо име. Просторија која је некад морала бити тако топла од његова присуства и од његова устрепталог гласа, сад је била не= пријатељским хладом ненаставане собе. Са свих предмета у њој као да је ољуштен сјај који им је прије подавао професоров поглед; давно нетакнути топлом руком човјека, они су охладњели, као шишмитт за зимског сна, и укочили се у строгој крутости мртвих ствари. 5

Старац је опет сједио код прозора. Опет је имао на лицу онај мисаони израз. Али Иван је сад био начисту да је то само посљедица дугогодишње навике личних и чеоних мишића и живаца, који набиру кожу у гримасу замишљендсти. Ту гримасу више не изазива напор мисли, већ напор или осјет нелагодности у каквом другом кутку ортанизма — мјехурић плина који се завргао у цријевима и тишти, или што слично. - 4

Стари се обазре и прође погледом по соби; Иван је са занимањем пратио што ли то тражи. Али ништа није могло да на себи устави и задржи старчев дрхтуљиви поглед који је, шупаљ и хладан, понирао у свако тијело на које је наилазио и неспријечено прогледавао кроза њ. Уски и затворени оквир те просторије

__није га заробљавао нити је успијевао да му наметне своју ствар· ност. Више га није спутавало ни сјећање ни мисао. Кад би му

потлед пао на онај дувар на коме су полице с којих је некада тако навиклом и сигурном кретњом узимао књигу која му је у раду устребала, зурио је тамо као и у други го зид. Двије де-

беле свеске његовог задњег дјела грубо увезане у телећу кожу.

Ј; 7. ај

ИЕ