Наша књижевност

94 = _ = Књижевност"

гутао је онако непрожвакано: пућио је усне као да сише, а храна, претежно слитна, неугодно му је гугутала у грлу. Пратио је забринута погледа тањир који је ишао од руке до руке, страхујући да га не забораве и не прикрате. Једном су.усред разговора све троје претрнули: загрцнуо се гутљајем и умало се није удавио; од страве сав се заледио: голицало га је у грлу и сузе су му навирале на очи, а бојао се да се закашље, бојао се да прогута, бојао се и да оком трене, као да ће га смрт заскочити ако само "мрдне. И укочио се тако, задржавајући дах и одупирући се капељу, сав се трескао и цичао. Није било јасно да ли тим цичањем жели да упозори околину на смртну опасност у којој се налази или су ти гласови били његов плач, плач безнадности. То старачко страховање над већ сасвим безвриједним животом, то трчевито држање за ону посљедњу нит која га с њим везује, · у Ивану побуди наглу одвратност. Улови летимичан бљесак што сијевне Еми у очима. То је било кратко каб муња и не потраја ни толико да би се могло одразити на лицу; само плану у очима и одмах нестаде. Пуковник први прискочи Мошо и куцну га по рамену вичући му у ухо:

- =— Не бојте се, је ништа, није ништа! Само Пудеје гутајте слободно!

Тек тад се малко повратио; али је био сав устрептао, сав у хладноме зноју. Потрес га је сасвим изнурио. До конца ручка дријемао је, блијед, ЕН а онда га је Ема одвела да -проспава један сат, У

— Жалостан призор! — рече пуковник Ивану кад су остати сами, — Поготову за оне који су га раније познавали. Шта ћете, закон природе! Али има момената, вјерујте ми, кад то постаје чисто болно. Како је пак Еми, не треба ни да "Вам говорим. А зачудо, не-би се могло рећи да му се физичка. кондиција нагло погоршава; лијечник каже да би овако могао поживјети и коју годину. Дапаче, — замислите ироније! — неки дан је констатирао да има тракавицу! Замислите, ава ица у тако стару организму! На вратима се појави Ема. Спуетила се у наслоњач и склопила очи. Тек сада јој се на лицу показао дубоки умор. Од ње. је зрачила нека помирена прегореност. Јотп од дјетињства стекла је навику да се потчињава и да се потпуно посвећује другоме; то је можда и дало њеној личности ону крајњу мекоћу у коју се утопило читаво њезино биће: Гледајући испод ока Ему и пуковника, Иван помисли: ово двоје уствари само чека да Стари умре. Ема, послије него се жртвовала готово до прага старости; хоће најзад да почне живјети свој властити живот. По свој прилици се насвијесно и љути на старога због тог његовог одуговлачења, готово да му замјера неувиђавност. Тако се тумачи и онај бљесак, који јој је малочас синуо у очима. А у неким моментима опет вјероватно се и каје; учини јој се нелијепа, нељудска та течина свутња, Ра сали јој се, онако стар и беспомоћан, увиђа

!