Наша књижевност

Посјета Е 1 — 1 | - 23

ставило своје бесконачно путовање. Ивана је неосјетно захватила омама тог амбијента; њезина лијена млакост успављивала је као прољетно сунце.

Ема се вратила и сјела уз њих. Дохватила је игле и предиво и заподјела са сликаром разговор. Разговарала је срдачно и неусиљено као са старим знанцем, распитивала се о његовим радовима, причала му о току очеве немоћи и споменула његово све

веће попуштање у посљедње вријеме. У низу више мање незна~

чајних појединости из живота дјевојке у поодмаклим годинама, једна је живље привукла Иванову пажњу: била је заручена. Вјереник је сталожен старији човјек, пуковник, начелник војнот картографског завода. Предвече редовно долази к њима и просједи неколико сати. Тог дана био је позван на ручак, па је Ема задржала и Ивана да се с њим упозна.

Стари се огласио: закмечао је танко и плачљиво. Ема је одмах ехватила, донијела чашту наранчина сока и напојила оца обгрливши га пажљиво руком око врата. Иван је гледао њену тлаву с меком кестењастом косом и њено разборито лећаиво лице погнуто над оцем и размишљао о животу те жене која је себе потпуно затајила и нашла своју посвету у служби ситним

навикама великог човјека. Попио је халапљиво. Кад је имао да

задовољи какву тјелесну потребу, као да се повраћао од свога заноса. Престајала је она замишљеност, а лице је добивало други израз — неки непознати, страни израз. Чим би се пак снабдио оним што му је требало, он би опет испловио из стварности.

Док је Ема приповиједала, професор је неколико пута Ралио из џепа сат и бавио се око њега.

— Често тако погледава на сат, вјероватно по снази навике, — објасни испод гласа Ема примијетивши како сликар прати то бављење. — А њему је бар сасвим свеједно колико је сати! — надода с мало тужним осмијехом. — Недавно му је био почео застајкивати. Био је умислио да му стаје од студени, морала сам му скројити ону кесицу, у којој та отада држи у топлоти.

Иван помисли како је тај сат још једино стварно живо на староме, једино што још правилно бије откупаје — у закречевим жилама ваљда му се више и не може напипати било. Учини му се да се у тој скрби над часовником испољава нека дубља, нагонска потреба, као да је то Староме некакво вјештачко срце. Увјерив се да је све у реду, професор је похрањивао у меп своју драгоцјеност. Ни један неодређено неповјерљиви поглед глуха човјека није одавао да наслућује да је предмет пажње. Та појединост Ивана дирну.

Пуковников долазак унесе извјесно разведрење. Ново познанство између њега и Ивана даде прилике да разговор за ручком оживи. Професор, наравно, није унествовао; он је био опет сашао у оно друго своје стање и слијепо се снабдијевао материјом не обазирући се ни на што око себе. На лицу му се поново појавио онај неугодни, ружни израз. Јео је облапорно. Крезуб,

5) ата ара с икве