Наша књижевност

—

225 1: 5 > Књижевност

мисли још појачала. Његова отстутност била је неједнака, час јача час слабија. Још донедавна је у неколико "прилика изненадио околину каквим неочекиваним знаком присебности, и то је људе, једанпут затечене, стављало на опрез, па су се држали обазриво и смотрено корацали по површини не знајући какве се варљиве и неиспитане дубине под њом крију. Одатле је опхоЂење са Старим имало у себи нечег подмуклог, сличног засједној игри у којој као да је околина вребала часове његове несвјесности а он часове њезине зле вјере. Доиста, по изгледу Старога и по расијаном изразу његових очију Ивану се причињало као да његова мисао, у својој усамљености, дремежно блуди по просторима који су другима неприступни и да се он задржава на некој тананој граници одакле сагледава и ствари с ону страну

_ње. Зјенице му нису биле мртво упиљене увијек у исту тачку,

нето му је поглед беспрекидно подрхтавао, клизио неосјетно по предметима и треперио попут мреже прошарица по клупама. мирних паркова у љечилиштима.

Сликар покуша да поведе разговор како би на старчевој фи= зиономији изазвао неку живост, какву промјену изражаја. Но свако саопћење он је примао без изненађења и без занимања и никад није питао витпе од оног што му је речено: кад би Иван проговорио, он би обрнуо према њему свој непостојани поглед "као да се враћа из неке замагљене даљине, саслушао би без ријечи и једва примјетно кимнуо главом, па би се опет одврнуо и отпловио у своје непознате далеке и трепераве просторе. Иван га је гледао како на махове миче уснама као дау себи шапуће неку молитву, некакве чудне и недокучиве ријечи које би, да их гласно изговори, зазвучале нечувено и непоњатно и испуниле собу својим страним, неземаљским титрајима. У

У благоваони је било полумрачно и тихо; осјећало се, да је ту већ годинама све непромијењено: обично мрко грађанско покућство, иста тишина, исти озбиљан и смирен дах. Присуство старца, занесена и беспокретна, није нарушавало празнину те просторије. Само каткад он би се латано покренуо, дуго и дуго дрхтавим рукама извлачио мараму, полако је размотавао, брисао наочаре, опет је дуго слагао и спремао у џеп, и тад је потреба кретања, и за њега самог и за оног ко га је гледао, била задовољена барем за пола сата. Ни само вријеме у тој просторији као да није текло; док је владала шутња, оно је лежало скупљено до ногу Старога као дремљиво домаће кученце, а кад би се повео разговор, дизало се у спорим спиралама увис, распредало у праменове и влаканца, па се опет спајало, кружило по соби успоравајући свој ход у топлоти мрачних закутака, али увијек остајало ту, у том омеђеном простору — увијек оно исто, истрошено и етопут употребљено вријеме — у своме вјечитом мотању и сукању. Каткад би, памучасто и снено, пало попут маслачка на какву станку у разговору и проснило на њој кратак час; а онда би, покренуто лаким дахом нове ријечи, отпрхнуло, узвило се и на-