Наша књижевност

Посјета

ска кола. Пред прозором нпромакне времетшан господин, сухоњав и климав, водећи пса; очевидно је изишлао само зато да изведе животињу у хигијеничну шетњу. Неко вријеме не прође нико, па мине усудним, тешким кораком човјек шумарског изгледа, кратка врата и меких пуних леђа у капутку од лодена, са завежлљајем у новинском папиру под пазухом и с модрим лончићем који му се њише о свинутом кажипрсту, као фењерчић. У

тишину кафане упаде дугокос ноћни сват издуљена и неиспа-.

вана лица. Дуго буљи у малобројне госте као да некога тражи. Стварно не тражи никога већ тим буљењем само оправдава свој улазак, а зашто је заправо“ унишао, то ни сам не зна. Затим опет излази, без ријечи као што је и упао.

Иван погледа јутарње новине и прелиста куп илустрација што је конобар положио преда -. Ца зијевне и погледа на сат. Било је још прерано за посјету. Плати и изиђе. а

Поред њега пројури такси: у њему двије сподобе, прна и бијела. За њим још троја-четвора кола пуна насмијаних лица, мушкарачких и женских. Младенци. -

Шетао се градом устављајући се пред књижарским излозима и читајући казалишне огласе, да утуче вријеме. Нешто прије десет сати упути се према професоровом стану. Била је то мирна улица са дрворедом кестенова. Уштиркана дадиља возикала је горе доље по тротоару дјечја колица.

Знао је да је професор у посљедње вријеме јако оронуо и да већ више година не предаје. Ипак, код сусрета с њим остао је

грдно изненађен: то је био потпуно исцрпљен и немоћан старац,

и он није умио- да сакрије своје изненађење предупрофесоровом јединицом Емом. „Стари“ је сједио у благоваони уз прозор. Посађен тако у наслоњач, загрнут пледом и покривен карираним

покривачем преко кољена, изгледао је као да сједи уз вагонско .

окно и путује. Само што иза окна, пејзаж није промицао већ је слика остајала увијек иста, зачарано непомична. Иван је намјеравао да мало простудира физиономију Старога и да, лежерно. у току разговора, набаци неколико скица и биљежака. Али саобраћај са Старим наилазиб је на непредвиђену тешкоћу: био је скоро глух. А глас му се утањио, постао једва чујан, и пискутљиво му је цвилио у грлу као струјица зрака у Мемносовом кипу.

Ема их је оставила насамо испричавши се кућним пословима. Иван је сјео у прикрајак с џепним блоком на кољенима и проматрао изнуреног старца који је, не обраћајући никакве пажње на околину и заштићен од ње облаком своје глухе усамљености, сањиво гледао кроз прозор. Бив је сачувао профил човјека од мисли. Његова исхлапљелост била је закривена изгледом замишљене отсутности. Посматрајући га, човјек је добивао утисак да Стари није сасвим без мисли, већ као да се сада, откако је одијељен од свега вањскога глухоћом и тешкоћом споразумијевања, његова моћ да се изолира и затвори у круг својих