Наша књижевност

38 - - _ Књижевност

"У свести Душана Васиљева први пут се јавило велико питање, из кога су израсле његове прве озбиљне и зреле песме, најбоље — у исти мах — које је уопште дао. Шта је рат и коме је он потребан“ Јесу ли се остварила велика очекивања и животворне наде са којима су људи проливали крв и гинули, и јесу ли те наде биле оправдане; Он је, неминовно, морао доћи на исто питање које је себи поставио у своје време, после трагичне Четрдесетосме, његов велики земљак Ђура Јакшић: „Ах, зашта гинусмо и страдасмо — а шта добисмо!... Браћа наша и деца наша у крв запливаше, да из ње изваде потомству своме најдрагоценију бисер-шкољку — па... уместо слободе, добише истрцане шињеле и бронзане крстиће....“ И из Васиљева је, одједном и нагло, букнуо револт човека који је трунуо по влажним и крвавим рововима на далеким ратиштима империјалистичких сила; из њега, дезоријентисаног и збуњеног, избија са некаквом очајнички-резигниратом енергијом снаан антиратни протест:

а

Ја сам до јуче покорно сагибо главу

и бесно сам љубио срам. _ И до јуче нисам знао судбину своју праву али је данас знам.

- (Човек пева после рата)

Почео је да се руши читав један свет који је песник истрајно изграђивао у својој усковитланој машти. Он је сањао о лепом и удобном животу, о извесном угледу и утицају у друштву, о песничкој слави која би ишла упоредо са земаљском срећом; а на слици са таквом позадином он је волео да гледа себе као једног од активних чинилаца у великој револуцији духова о којој се много говерило почетком овога столећа и коју је, по његовом дубоком уверењу, била позвана да изврши управо његова генерација. Али су се ти хуманистички и идеалистички снови почели нагло и непоштедно разбијати о сурову послератну стварност и песник ће, у очајању, зајецати пред и свих дотадашњих снова;

Маријо, мајко патња и удеса што кобно кликћу пред прагом душе, све се сурвава, сви се олтари руше, и нико своје снове не спасава!

(Песма о мајци Марији)

Као да је нешто пукло у песнику, растворило се и разбило; нестало је нешто што се чинило велико и лепо, а место њега је остало само осећање горчине и неспокојства; поремећена је хармонија живота — грађена у машти — и искидан ритам једне