Наша књижевност

86 | Књижевност

начелни сукоб који би требало да је од општег значаја. ПЏишчев су минус и она Синишина схватања, која имају у себи више аргументације, здушнијег 3алагања за њих, но што је случај са Јеленом и њеним схватањима. Уопште,

_ непатриоти и капитуланти наступају некако жешће, смелије, него патриоти.

(Оно, и у животу је агресија увек дрскија, насртљивија, ваљда зато што осећа да је лишена моралног права и упоришта — чиме олет располажу нападнути од агресије им, убеђени у своје право, носе нешто од смирености и уравнотежености јачег. Ипак, незгодно је слушати са сцене кочоперење и разметање негативних, ако им одмах не следи још јача реплика позитивних да умањи утисак.

У комаду има места која дају могућности и за велике драмске акценте. То је сцена кад жена претседника општине моли Стану да утиче на мужа, Јакова, да не нападне Немце како би се избегло крвопролиће у варошици и одмазда непријатеља. Могли су да буду драматичније одражени и они пуцњи пушака и топа, оно ослушкивање неизбежне погибије Јакова Петровића — да Јаков већ од почетка није несрећно постављен и спречен да се заиста вине до хероја и задобије душу и срце публике. 5 - 5

Јакову је писац доделио највећи задатак, требало је да својим гестом постане један од оних који „свијетле у вијекове“. Међутим, баш је Јаков, насупрот осталим реалистички убедљиво оцртаним личностима, најнеубедљивији, највише сценска конструкција. Од прве до последње појаве на сцени, он се појављује и креће по строго повученој линији свога творца-писца. Он се тако опрашта од сина, тако прима дужност команданта мета. тако одлази и да погине. Можда би тако поступио „војник од заната“), бивши официр, КОЈИ је целог живота био васпитаван за то да у датом тренутку „уме погинути“, али хуманистички васпитан професор није могао имати такво држање, иако је био у једном рату у чину мајора и храбар војник. Јаков је и сувише провидан узорак патриотизма, намењен сцени, а мање пуни убедљив лик човека! Узмимо само онај његов опроштај са сином! Тако би се, у кратким отсечним реченицама, вероватно опраштао од сина још једино неки задрти, бездушни пруски јункер, у коме су његове феудално-прусијанске милитаристичке регуле убиле свако човечанско осећање. Уопште, лик Јакова захтева да се о њему највише говори. Јаков је претставник старе генерације коју писци желе да повежу с младим нараштајима у борби за одбрану отаџбине од фашизма, такав јунак се све чешће срета у књижевности, потребно је да га писци поставе што правилније да се не би претворио у шаблон и вештачку творевину.

Пре свега, зашто Јаков није могао да остане оно што јесте: мирољубиви стари професор-пензионер, у варошици иза божјих леђа, који гаји пчеле, и воли их зато што су најорганизованија трудбеничка заједница на свету. Тиме би одмах отпала кочоперења чичице, „резервног мајора“, који „звецка сабљом“ као у некој комедији где исмејавају ратоборног малограђанина-милитаристу. Затим, колико би професор-пчелар био мекши, душевнији у оном растанку са сином, колико убедљивији његов крик кад чује да Немац бомбардује „и децу“, колико већи његов подвиг кад реши да и сам „пролије крв“, дајући отпора завојевачу! Претпостављамо да је писац овде поступио из тактичких сценских разлога и извесних психолошких оправдања: да је баш стари ратник најпозванији да даде отпора и да борбенише и друге око себе. Можда му се такав лик учинио сценски живљи, а можда му је био потребан

+