Наша књижевност

Позоришни преглед | - 87

и због оног ефектног завршетка у 1 чину. Међутим, налазимо да би стари, мирољубиви професор, исто тако одговорио томе задатку. Сетимо се само сличног решења у Чапековој „Мајци“. Тамо мајка не само да није била ратнички и патриотски расположена, но је и са дивљом себичношћу мајке бдела над најмилијим сином, чувала га да јој га рат не одузме. Па ипак, у једном тренутку, кад чује да непријатељ и „децу убија“, она постаје борац, херој, сама даје сину пушку у руке и каже: „Иди“! Ето како велики догађаји могу и од малог човека створити хероја, није му потребно никакво претходно производство у чин „резервног официра“, „старог борца“, „команданта места“ итд.

·_ Напослетку, видели бисмо како „рат уистини показује лице људи“... Јаков Пе=

" тровић је, баш као познати миротворац, могао да задобије известан број родољуба који би с њиме спремно дали животе за слободу и отаџбину.

_Али да размотримо и величину Скртве Јакова Петровића, његову погибију. Да ли је она заиста гест „излапелог старца“ како би хтели да га прикажу капитуланти у варошици, или је свесно вршење официрске дужности, или љубав према слободи и отаџбини... Онако како је погинуо, без обзира на побуде, не добија се ни сценски, ни идејно-васпитни лик јунака. Није реч ни о узалудном супротстављању неупоредиво надмоћнијем непријатељу, ни о сигурној смрти. И Леонида је са шачицом Спартанаца бранио Термопиле од многобројних Персијанаца, па је његова смрт значила подвиг коме се подражава кроз векове. Синђелић је скресао кубуру у буре с барутом и отишао у. ваздух са читавим шанцем, Рајић је пао на топу, па су обојица остали у нашем сећању као хероји, светли примери који ће још многа поколења звати да им подражавају. Нажалост, гест Јакова Петровића није тако плодоносан, он не запаја млађе поколење, кроз Јакова не дејствују нове снаге историје. Смрт јунака на сцени је само материјалан чин, ако није семенка за нови живот! Хероји, било на позорници било у животу, баш по томе постају бесмртни што својом погибијом отварају врата у сутрашњицу, у будућност. Смрт Јакова Петровића је уистини његова смрт! Он није пошао да се бори за нови живот, већ да брани једно велико, али ипак старо убеђење. Таква жртва не запаја, у њој нема патоса сутрашњице, она не зрачи с позорнице, не изазива подражавање на сличан гест у животу, Јаков је отишао у смрт да спасе један принцип: да треба положити живот у одбрани отаџбине! Али овај рат није био рат само за одбрану отаџбине, одбрану територије, већ и за одбрану нечег. другог. Непријатељ није наступао само као завојевач који иде за проширењем граница своје државе, већ и као носилац нечег горег и страшнијег, носилац једне антихумане, антисоцијалне, реакционарне "идеологије, идеологије фашизма, која је претила да пороби свет. Дакле, ту није било довољно да се човек супротстави непријатељу само као родољуб, већ и као војник-бранилац нечег ширег, већег: идеје хуманитета, социјалности, прогреса — човечанства!.. Јаков Петровић се морао и идеолошки супротставити непријатељу ако је хтео да постане јунак. Али он није био носилац те идејности, он је дејствовао ограничено и погинуо само као један од многобројних патриота, Заиста, смешно би било тражити од Јакова Петровића више него што је могао дати. Он то по читавом начину живота, како га је писац пред нама развио, не би ни могао дати. М зато је писац своје дело лишио јунака који би гестом оваплотио једно доба и један народ, спречио сопствени комад да добије ВИШИ уметнички ранг. Да са Јаковом гине све, И он и његов идеал, доказ је да о