Наша књижевност

88 | · Књижевност

њему више не говоре ни његови најрођенији у кући. Спомиње га само „реакција“, Синиша, Кнежевић, поручник. Али какоР Убитачно ниподаштавајуће! Они га зову Полом. „човеком из нафталина“, „паланачким Наполебном“ малим човеком“ који хоће да „постане славан“. Његово херојство називају „наивном авантуром“, за њега кажу да му се „људи и мртвом смеју“. Има нешто у тој сцени што вређа, што дефакто исмејава и персифлира сваки па-. триотски гест, без обзира да ли је реч о Јакову Петровићу и капитулантима.. Писац није смео допустити да публика оде под утиском тог страшног , „надгробног слова“ о његовом јунаку и да то баш буде последња реч о њему. Што је најжалосније, има истине у тој карактеризацији Јакова Петровића ол стране капитуланата. Али зато је крив сам писац; он је извукао „кочоперног" старчића из нафталина“, направио од њега Би пакоГ Наполеона“, и његов. херојски гест претворио у „намвну авантуру“. Писац сноси одговорност што није свога јунака поставио озбиљније, што га није продубио, чвршће саздао. као човека, као оца, као грађанина и родољуба. Схематичност и површност у обради лика заиста је у смешној несразмери према великом задатку који му је намењен. Од Јакова Петровића испао је мали човек, више ратоборно него. родољубиво расположен, више кавгаџија него јунак...

Шта да се каже за остала лица» Стану, например... Она није ништа друго. већ Јаков Џетровићу женском издању. И она прилично смирено,шаље: сина у рат, задовољна је што није стигла да интервенише кол мужа да се не. туче с Немцима, мирно прима погибију ћерке и унучади, мирно смрт мужа. Примала је мирно свој удес и мајка о вита али се ипак у једном тренутку ражалила и „од туге јој живо срце пукло“. Не кажемо да би и Стани на сцени требало да „живо срце пукне“. Али није много убедљиво ни оно њено мирно. продужавање живота и сервирање стола као да ништа није било. Зар би умањило њен карактер да је бару једној сценици, као што доликује мајци и човеку, отплакала свој бол» Мајка Југовића је знала за жртву, али баш зато што је била од крви и меса, од душе и срца, није свирепо потиснула љубав. мајке до негације мајке. Зар је хероју мајци-Кнешпољци сметало да оплаче смрт и Мрђена и Срђана и Млађена» |

И критика у дневној штампи, и скоро сви они који су дискутовали 6 „Раскрсници“ у Удружењу књижевника, сложили су сеу једном: да радња по_ сле другог чина осетно пада. То је чињеница, и она се не може правдати вештом одбраном (М. Богдановић) да је тако било и „у животу, да суи

ами догађаји у земљи, уласком Немаца, застали, замрли. Једно је пад радње на позорници, а друго пад „радње“ У животу. Догађаји у животу могу да замру, али на позорници, и кад их као такве приказујемо, не смеју да замру. И уопште, говорити за један комад да се у њему дешава све као њу животу“, нема свога оправдања, још мање може да буде похвала за комад. Значи, да драматичар није умео да издиференцира стварност од свога песничког виђења стварности. Ми знамо да живот на сцени, живот обрађен кроз уметничко виђење живота, личи на прави живот, колико на живот личе и оне кулисе, и оне нацртане шуме и куће срезане од картона. Позорница није опипљива стварност, већ транспоновање стварности у сценски живот, Позориште ствара вероватноћу живота, а Не доноси, нити „верно“ одражава сировину живота. Пут животног податка до гледаоца, пут драмског дела до глумца, и од тлумца до публике, то је такав процес да се у њему: изгубе сви непосредни