Наша књижевност

Музички преглед - У 93

триотског делања. После француске велике буржоаске револуције, иако транс(бормисана у појединим раздобљима према стварним потребама и тежњама генерација европског грађанског друштва, ова идеја није ништа друго до идеја слободе, разуме се грађанске, класне слободе у свести припадника грађанске друштвене класе, она идеја која је и у опери — као потпуно нова конкретно оперска сликовита претстава, неизвађена из конкретних приповедачких слика Шеноиног дела — конкретно-сликовито исказана у широм отвореним вратима цетинградске тврђаве на крају оперског дела, у готово симболичном приказу победе новог, тада савременог духа еманципације, ослобођења од предрасуда, ослобођења од традиционалних обичаја и навика живог служења нечем што више није живо. Ако се сада потсетимо оног песничко-филозофског мота Шеномне приповетке, оне уводне и закључне реченице „веселог тамбураша“ Андра у годинама када је већ увелико престао „тамбурати и даворије пјевати“ („Све ти долази на бубањ), чини ми се да нећемо логрешити ако у овој типично малограђанској контемплацији старог пензионисаног официра запазимо здраву, увек живу, стихијски спонтану народну мисао о променљивости и пролазности вредности и важности институција, поредака, система, политичких режима, или, узето конкретније али и уже, мисао о трошности и пропадљивости мађарске политике угњетавања Хрвата при крају дуалистичке империје Аустрије, по Истој оној законитости историског процеса друштвеног развитка по којој је и некада моћни одбранбени бедем пред османлијском навалом, аустријско утврђење Цетинград,“ претворен у гомилу старе грађе, која се продаје на јавној лицитацији, у времену када је стратешка, фортификациона функција утврђења постала историски беспредметна и нецелисходна.

Има код Шјеное, на дну свих наративних слика, у самом темељу њихове усивости, пластичности и сочности, неке миле топлине, неке заносно топле човекољубивости, неке мирне и зреле мудрости живота, која ненаметљиво али и веотетупно избија из самог емоционалног садржаја његових приповедачких слика, из осећајне тежине његових прозаистичких описа. Нећемо ту емоционалну топлину идентификовати са неким скривеним идејним тенденцијама, са ма каквим филозофемама изванредног хрватског приповедача. Оно што је у овим књижевним сликама топло, мило, усрдно, блиско и драго толиким генерацијама, па и данашњим људима, као материнско крило, као родни крај, као интимна успомена из младости која нас обилази у годинама када су нам власи седе или опале, то је свакако и мисао-понорница песника-приповедача, но не мисао коју је он морао формулисати, већ мисао која чини атмосферу његовог читавог духовног живота, мисао која даје тон његовом свеукупном држању, понашању, деловању и поступању, мисао која латентно сачињава његову свеукупну идејну срнентацију у свету стварности, код Шеное — хрватске, грађанске стварности 60-тих и 70-тих година прошлог века. Већ је Антун Барац рекао да су и сами „хисторијски романи (Шенсини — прим. П. Ст.) сви прожети покретним мислима његова доба“, а и у кратком, сажетом приказу Отокара Кершованиа истакнуто је да је Шеноа био „на свој начин искрен пријатељ народа и приватно отпоран карактер“, То све, разуме се, нико од поменутих других критичара нове допере не одриче хрватском књижевнику класичару, данас, када је седам деценија друштвене употребе и дејствујуће снаге његових дела показало: колико је животне снаге у њима, али очуваност те Шеноине мисли, или, боље, мисаоности, очуваност те поетичне хуманости великог књижевника Хрватске у ли-