Наша књижевност

94 | - Књижевност

_брету за оперу „Невјеста од Цетинграда“ не само да се од стране тих музичких критичара доводи у питање, него се добрим. делом и оспорава. Међутим, баш је та хумана топлина приче, баш атмосфера успомена на младалачке године и доживљаје у њима — очувана у либрету опере. Сваки гледалац и слушалац опере може, разуме се, имати свој укус, некоме се дело може допасти, некоме не допасти, па то право уживају, свакако, и критичари, коликогод их буде било. Али та пуна слобода свих нас који дело гледамо да нам се оно свиди или не свиди, није, или бар не треба да буде, једино ствар субјективног утиска, расположења, неке ошште осећајне диспозиције у часу слушања и ништа друго. Изложимо ли се сасвим пасивно само сценским и тонским утисцима, више је вероватноће да ће нам много штошта у делу промаћи, него што су изгледи да се то догоди, ако већ у самом часу сценске оперске акције уложимо и известан напор да докучимо нешто више и о самој идејној позадини сликовитог и звучног призора. Тек тада, удубљујући се у емоционални карактер мелодија, хармонија н тонских боја, назрећемо, вероватно, унутарњи ауторов разлог да изабере баш тај и такав израз какав је применио и остварио, а онда, имаћемо и објективније основе било за допадање било за недопадање. - | У опери о којој је реч не можемо у правцу те колике-толике објективи_ зације конкретног суда ни маћи ако се ограничимо само На испитивање логичне повезаности сцена, на образложења — која се упињемо да сами дамо за поступке сценских ликова и томе слично. Није овим речено да треба свесно. прећи преко очигледних нелогичности, неприродности сценских догађаја, ако таквих има, али ако се само по тој страви чепрка, како је углавном поступио Херцигоња у својој критици, добићемо пре неку врсту судске анализе и истражне реконструкције голе и саме спољашње акције, него естетички живу слику уметничких тенденција дела. Није, пре свега, оправдано тражити неку доминирајућу или тоталну комику, зато што се опера зове комичном. Има и може бити комике кроз сузе (ваља се само сетити Шарлових филмова) као што је има и у јадним, убогим ликовима Достојевског, о комичности неких Чеховљевих страдалника, уствари несрећних људи, и да не говоримо. Главна личност Фотез-Барановићеве опере је стари мајор Радуловић, у којем се сажимају У један лик заповедник тврђаве Милер и просилац Радуловић Шеноине приче, но ни један од ове двојице није ни код Шеное неки молијеровски. лицемер нити какав друкчији гад од човека, већ су обојица у основи добри људн: Милер, стари војнички педант, „важан“ у свом послу којем придаје далеко већу важност него што је може имати заповедничка функција у једној тврђави на граници иза које стоји оронула и сад већ сасвим безопасна државна сила, а Радуловић — матори момак, пркосан-и упоран као просилац и, сасвим при- родно, нарочито узјогуњен и уинаћен када се такло у. његово частољубље (јер, по њему, заслужног бившег ратника мора и млада избраница поштовати, па ће га, доцније, под његовом командом већ и заволети). У питању су дакле неке опаптељудске, нормалне слабости, концентрисане и потенциране у овим ликовима до мере која их чини смешним. Зашто онда те слабости не би биле црте једног човека, када смо већ и снако сви бар са по десетак мана! Код. „Шенобе, доиста, карактери су јаснији јер су подељени. Зато тамо „вереник“ Радуловић, познавајући Милерову претерану опрезност у војничкој дужности, шаље овоме писмо и пуни му главу о тобожњој турској опасности, обезбеЂујући се тако од подвале на коју би га Смрекић и компанија могли МеБули