Наша књижевност

Музички преглед | 95

због услова који је сам · поставио и под којим би једино пристао да се одрекне: девојке. (Тај услов је — да Манда продре у тврђаву ноћу, дакле у доба када је по заповедниковој. наредби тврђава закључана за сваког.) Заповедника тврђаве у либрету опере треба, међутим, схватити као амбициозног и педантно ревносног старог официра, помалог излапелог и који је ипак више заљубљен у своју војничку одговорност него у Манду. Режија опере (а и то је Марко. Фотез) погрешила је што у њему није дала добродушног старца, силно важног, поносног на своју заповедничку функцију, лошег познаваоца међународних односа у времену у којем му је поверено да командује у сасвим неважном утврђењу, маторог момка који је у великом задонњењу (баш зато што је целог века био једино ревносан официр) стигао да малчице сањари ио брачној срећи. Такав заповедник Радуловић (у опери) не пристаје да се одрекне девојке која га не воли не толико зато што је „смртно заљубљен“, већ једино из пркоса и увређеног поноса. Услов под којим он једино пристаје да то учини није некакав смишљени услов, већ случајна, љутита реч, бачена у тренутку када сви на њега наваљују да девојку остави младом човеку који је истински воли, реч на коју ће он одмах и заборавити, па како га нико неће опомињати, лако ће и упасти у спремљену му клопку.

Друга важна фигура оперске радње јесте пензионисани капетан Смрекић. И он је знатно преображен либретом, и тај преображај карактера овог лика поетски и драматуршки је веома оправдан и умесан. Прерада приповетке у оперски либрето претставља радњу којом се не само смеју него и морају мењати извесне ситуације, радње, па и сами ликови. Лик цара Бориса у музичкој драми Мусоркског знатно је психолошки продубљен и много којом цртом не личи више на Бориса Пушкиновог. Лик Хермана у „Пиковој дами“ Чајковског такође није више Пушкинов грамзивац, Немац који је себи поставио једини циљ. да се обогати, већ несрећни млади човек који воли Лизу. Против права либретисте да мења и преиначује биће само они чистунци који сматрају да је поштовање изворног оригинала слепо робовање кенкретним уметничким сликама тог оригинала. Ко год је, међутим, дошао до правилне естетичке концепције да су уметничке конкретне слике само носиоци идејног смисла дела и да те слике у свакој врсти уметности имају своју посебну специфичност, лако ће увидети да при преради уметничког рода једног дела баш та специфичност законитости конкретних уметничких слика налаже и прераду самих слика. У вези се овим морам опет потсетити на „атмосферу“ коју Шеноиној причи даје помевути „мото“ („Све ти долази на бубањ“.) Но, не могу се због мисаоно поетске улоге овог пролога и епилога приче и у опери правити две посебне сцене. Било је, зато, доиста најлогичније да неко од сценских ликова понесе мислилачку, помало сетну, филозофски меланхоличну и на крају крајева трезвену и разбориту садржину овог идејног лука, који наткриљује и сивичује читаву приповетку, а све драматуршке услове за то има доиста лик старог, еманципованог, напредног „јакобинца“.

Изврсно је оперско-драматуршки конципирана епизодна улога Јуринића. То је оличење оног типичног грађанског дружељубља и гостопримљивости, карактерне прте која је сасвим непосредно условљена материјалним благостањем. Класна специфичност тог лика транспонује право у сценски живот једну од јарко типичних фигура богате и једре наративне маестрије Шеноине. Не може: се то рећи и за Мару Јуринићку, пошто је либретист, а са још већом омашком