Наша књижевност

96. - — _ Књижевност

редитељ, допустио да сцена утицања на Радуловића, не би ли овај одустао. од девојке, тече у опери у виду громке свађе и вике и то пред свима гостима"официрима, а Јуринићка. је предводник тог зјело неукусног реторичког похода.

Начелник Мате и његова "жена Стана пластично су обрађени у драматуршком погледу задатка либретисте, но ја не могу ни наслутити какви су раз„лози морали (или смели) бити да идејно драгоцена карактеристика "слоге између Шокаца и Влаха, између православних и католичких кућа у илирском грађанском друштву = чињеница на којој Шеноа вишекратно инсистира у приповеци — буде потпуно занемарена у либрету ове опере, Шеноа је узео екстремни случај тадашње, илирске верске толеранције међу Хрватима и Србима: Мандин отац је православни поп. Фотез и Барановић прећутали су и прикрили једноставно овако важну компоненту реалистичког пресека кроз грађански свет хрватске старе провинције.

Лица око којих се читав заплет оперске радње на поручник ле и Манда, најконвенционалније су фигуре овог драматуршког рада. Но то, у крајњој инстанци, има и своју позитивну страну: избегнута је, бар у извесној мери, стереотипна оперска централизација драмске акције на љубавне дуете и арије (иако ови нису ни овде изостали). При оваквом стању ствари, уз драматуршку грељефност мајора, Смрекића, Јуринића, Мата и Стане, две нумере младог љубавног пара видно искачу из оквира уобичајеног оперског шаблона: песма "старе баке (арија Манде) и Младенова песма о војничком потуцању, сељакању из гарнизона у гарнизон пространом царевином-олупином.

_ Композитор Барановић је несумњиво осетио праву поезију Шеноине на"рације, и да у либрето није продрла свежа струја приповедачке поезије велљиког хрватског књижевника, Барановић би се зацело осећао спутаним. Мако је градио, како је сам изјавио, типичну оперу са нумерама и осталим прописним оперским ставовима, музичко-драмских елемената има у опери у знатној мери. Доминирајућу улогу у музичком језику дела носи оркестар, и поред знатног броја арија и вокалних ансамбла разне врсте. Функција Бараковићевог оркестра у овој опери, међутим, не исцрпљује се богатим и широко диференцираним инструментационим поступцима, већ узима на себе и онај тип музичке драматизације сценске радње који се заснива на систему фиксираних

мотива као мнемичких упоришта одређеног броја музичких идеја, Ипак, за

лајтмотивско третирање тематске грађе ове опере не би се могло рећи да претставља пресудни момент у образовању архитектонске целине тонског градива опере, пошто квантитативном својом страном преовлађују у делу мелодије арија и дуета, које никако не чине бољи део ове партитуре. Квалита"ттивну вредност музичког дела, тако, на крају крајева, ипак претстављају баш оне мотивске структуре које, једном уочене од слушаоца, преносе поетичну арому овако трансформисане приче читавом дужином трајања музичке“ акције. Мотив марша, са карактеристичном одређеношћу коју условљава војничка, гарнизонска средина, преображава се, доследно тој методи рада, онолико пута коико је по драматуршком процесу оперске радње логично и умесно да се он јави, било као потсетник који са визуелном сликом радње може стајати у односу пуног контраста, било као музичко подвлачење и интензивирање сценске радње коју гледалац у датом тренутку има пред очима, У овако двојној, разноврсној улози својој, те лајтмотивске формације ангажују пажњу слушаоца убрзо после отварања оперске радње, углавном већ у току прве, слике (која је н онако