Наша књижевност

Музички преглед ђ - 1 а 97

= то

експозиција оперске акције). Особито као контрастирајући изражајни елемент, говорећи собом о једној ствари, док гледалац има пред очима другу, они изврсно дејствују као унутарњи коментар сценског збивања и тиме, у крајњој инстанцији, и као тумач самог оног језгра опере у којој почива, неизречен и потенцијално садржан, прави идејни смисао опере. пе

Три јасно обележена емоционална подручја музичког израза сачињавају садржајну базу Барановићеве музике у овој опери: хумористично, лирско и естрадно-парадно (уствари: конвенционално, намењено искључиво чулном ефекту и стога само ефектно, егзибиционистичко у неку руку). У области првог истичу се многа места која су везана за лик смешног педанта заповедника Радуловића. Сцена вечерњег закључавања капије, гротеска церемонијала и апсурдног ритуала (са добошима-и свечано-комичним дејствовањем труба) управо вије довољно ни искоришћена с музичке стране, колико јој за то даје грађе сама ситуација. ЈЉубавна исповест мајора, пред младим официрима, у часу када је настало „вољно“, један тип оперског исказивања поверљивих и помало голицавих прича у сасвим приватном тону, има своју давнашњу оперску традицију и Барановић се ту, с правом и разлогом, лежерно ослонио на валерске ритмове галантерије, са каквима је барон Окс фон Лерхенау, у Штраусовом „Каваљеру с ружом , постао славан оперски лик, дестојан пандан Фалстафа. На крају опет, у официрском хору с почетка последње слике, када се припреме смишљеног подвига насамаривања старог „вереника“ приводе крају, типична ритмика Вердиевих хорова делује сасвим бодро и живо, као добра "пародија вердиевских завереничких хорских договора пред акцију.

ТУ другој поменутој области, у сфери оперске лирике, Барановић је веома неизједначен, у квалитативном смислу разноврсан. После занимљиве комбинације дуста два тенора (Младен и Андро) у првој слици, истакнуто лирско место партитуре чини Младенова сетна песма у другој слици, при првом сусрету са Мандом. Каденцирајућа фаза мелодије („Све је само кратак сан“) доиста је нежна и истински топла. Донекле је сличног емоционалног тонуса и нешто ранија Мандина арија (песма старе баке). -

Велике љубавне арије — дует Младена и Манде у другој слици, арија Младенова из последње слике („Тамна ноћи, отвори црни вео свој) — најмање су изразите тачке партитуре. Оне су пучиниевске, но нису Пучиниеве, 2 могле су бити снажне да су композитора интимније ангажовале. Ја сам их овде зато и убројио у трећи тип Барановићевих инвенција, који сам назвао парадноестрадним и конвенционалним, јер су по драматуршкој подлози лирске а по "музичкој недоживљености нису такве. 5 Њ

Тешко би било објаснити зашто је најлепши људски лик опере, контемплативни Смрекић, пропустио да дубље инспирише Барановића, музичара који је дубоко одјекнуо на прекрасне стихове Франа Галовића, Јуринић је истина веселији рођак међаша Бенкине и кум-Мартина, завршни „штимунг“ последње слике је високо поетичан, са. Смрекићем који одлази у звездану ноћ (сва четири завршетка ових оперских слика су фине и топле лирске странице дела), но арија Смрекићева у другој слици („Стари је закон то“) толико је подвучена сонорношћу оркестра, да јој је немогуће да буде отпевана „тега мосе“, чиме би несумњиве добила у племенитости мисли, која јој овако недостаје.

Трећа би слика остала сва у речитативном тону; у парланду, да је није. зачинио вокални квинтет. („Зар нису ове сање о срећи најдраже благо што живот

т Књижевност