Наша књижевност

98 Књижевност

нам даје“), који је музичко-драматуршкој. својој функцији опет један од медитативних биланса на крају сваке слике, па је утолико већа штета да ни ту композитор није имао довољно стрпљења да бира, да тражи и да одабере најскупоценије. Најзад, хорски ансамбл при крају четврте слике („Поделите и ви у овај срећни дан весеље наше“) најпотпунија је потврда овде изложене тезе о особеном, топло хуманистичком, лирско-медитативном и у основи реалистичком карактеру ове опере, која је свесно отклонила буфонску компоненту најтипичвије врсте комичних опера, која је сатиричко-критичку компоненту свела на најмању могућу меру а типичном, управо шеноинском људском симпатијом обухватила све ликове, не искључујући из ње ни тупоглаву и застарелу наивчину и добричину Радуловића, Е

Редитељски посао Марка Фотеза у овом делу знатно заостаје за радом писца либрета. Ја бих чак рекао да је редитељ Фотез изневерио писца Фотеза. Концепција заповедника тврђаве Радуловића као милитаристичког занесењака и манијака неке умишљене опасности сасвим не одговара поступцима старца, који, као и сваки човек са више амбиција него способности, преувеличава важност свог друштвеног задатка да би издејствовао колику-толику важност својој скученој не никако не злој личности. Редитељ је и племенитог мирног Смрекића (који се карактером не подудара са Шеноиним одговарајућим ликом) пустио да у тирадама износи своја трезвена искуства као Соломунове мудрости. Да је режија узела за водећу директиву у тумачењу унутарњег идејног смисла дела усрдно обраћање хора мајору после његове комичне катастрофе, у коју се сам увалио својом неопрезношћу у чувању љубави (насупрот претераној опрезности у чувању тврђаве-старудије коју нико не угрожава), дело би више одисало свељудском симпатијом и тиме, упркос измени карактера појединих ликова, било својом унутарњом идејношћу ближе причи Шеноиној. Зато и закључујем да је дело у суштини и замисли боље но што смо га ми у реализацији на сцени видели, - 5

Мајора Радуловића остварили су Никола и Жарко Цвејић, Жарко Цвејић је нагињас карикирању и онако смешног „важног“ старца а Никола Цвејић (колико сам га ја само на проби могао уочити и разумети) некој милитаристичкој демонији, што су по мом мишљењу два супротносмерна удаљавања од лика који је требало дати. На проби и премијери могао сам упоредити и два Смрекића: тумачење Станоја Јанковића и Драг. Нинковића., Први је сигурним уверењима разборитог старијег човека додавао дозу бономије и мисаоне ведрине, други (који, чини ми се, још није играо на претстави), уносио је у своје држање неки уздржани жар проповедника. Интерпретација Ст. Јанковића ближа је замисли либрета. И две Манде знатно су се разликовале. Мезетова је дала једру, простосрдачну и љупку малограђанску наивку, чедну, страсну и искрену. Валерија Хејбалова морала је кочити ону меру оперског драматизма за коју она има пуне снаге, но која је у овој улози непотребна и сувишна. Драги Петровић у улози Јуринића изврстан је. То је живи комадић хрватске паланке од пре сто и десет година. Сигурно, најбољи носилац карактерних епизодних улога у нашем оперском ансамблу. Природност става и држања Љубице Љубичић захтевала је овде, кривицом либрета, и режије, једну плаховитост вике, за коју она не сноси одговорност. Александар Маринковић је лирски тенор који са лакоћом савлађује певачку страну улоге Младена, (арија последње сцене