Наша књижевност

Музички преглед

почиње интонацијама Јенка а завршава реминисценцама на „Турандот“), но када би Драго Старц (Андро) могао позајмити од Маринковића глас а да недау замену витку појаву официрчића, за успех ове опере би добро било да они измењају своје две улоге. Мирослав Чангаловић у улози Мате потврдио је знатан смисао за комику, што за овог изврсног младог певача претставља освојење новог подручја оперске делатности. Евгенија Пинтеровић у улози жене начелника Мата давала је трећој слици ону целовитост и заокруженост карактерне комике, којом је ова слика и постигла највећи успех код публике. Живахна и покретљива радиност Живојина Милосављевића учинила је и малу улогу кантинера природном и уверљивом. Братуш у улози писара Франа, једној сасвим слободној инвенцији либретиста, која сасвим верно попуњава слику слуњског грађанског кружића, иако није извађена из Шеноине приче, оживео је визуелну вредност друге слике, када је онако сићушан, убог и снисходњив (како је доликовало његовој друштвеној позицији), ступио у сцену пуну света и пре његове појаве (при крају те слике он има са начелником Матом једну дражесну музичку хумореску: канонску мелодиску фигуру двојице поднапитих, красну Барановићеву реминисценцу на пар Варлаама и Мисаила из „Бориса“ или на Скулу и Јерошку из „Игора“). _

Сценограф Јован Крижек остварио је декор, у којем се истицала заиста поетично дочарана панорама са сребрнастом, кривудавом Кораном и шћућуреним гнездашцетом" Слуњом, гледаним из цетинградске тврђаве. Једно имућно_ грађанско домаћинство тог старог хрватског града, дом и врт Јуринића, дотили су у другој слици у први план, па је и обиље боја тог срећног паланачког кутка на свој начин запевушило неку далеку и давну даворију из кола Илира (чије је скромне музичарске портрете тако брижљиво приказао стари Фрањо Кухач), баш оном скровитом домородном и домољубном симпатијом коју је Шеноа речима изливао у путописној успомени „Преко Јасенка“.

Костими, које је врло студиозно израдила Милица Бабић, одабрани су

по стриктној научној, етнографској документацији, у Загребу. Они су, дакле, историски верни. Но они нису лепи, ни бојом ни кројем (аустријске официрске униформе). По Шенси, Андро је „регулаш“ а они су у белој униформи, док се у причи изричито наводи да је доктор Младен — у плаветној униформи. Разуме се, у либрету он више није лекар, па се ни одећом не може издвајати, али и онда остаје питање зашто Шеноа говори о белим „регулашима“ насупрот црним Крајишницима. г - Нимало лаки ни једноставни хорови Барановићеве партитуре савесно су и прецизно увежбани (руководилачки рад Милана Бајшанског). Но у сценама, где дејствују иза бине, оркестар их је преплављивао својим звуком, нако је диригентско воћство претставе било у рукама мајстора палице, који се у овоме делу поклапа са личношћу аутора. Аутентичност музичке интерпретације, због тога, потпуна је и најмеродавнија.

Оркестар опере, најмоћније изражајно средство ове сложене композиције, и по својој драматуршкој функцији у саставу целине дела, и по степену техничке увежбаности, темељни је чинилац ове нове Барановићеве опере.

Павле СТЕФАНОВИЋ

п»