Наша књижевност
185
~
2 (659
«~ о мл кв = о с 1
свВЕСКА 8, АВТУСТ а БЕОГРАД, 1951 =: = БОБИТА ПОКЕТ, РОЛОЕА МЕ
КРИТИЧКО ДЕЛО ЂОРЂА ЈОВАНОВИЋА
Има јехна сугестивна Гетеова реч, с патосом гречена над отво= реним гробом Шилера: „Био је то човек, то ће рећи борац.“ Ја не знам сумарне формуле којом би се могла целовитије обухва= тити и изразити судбина Ђорђа Јовановића. Цео његов животни пут, од тренутка кад је своје поступке одређивао људском свешћу па све до трагичне смрти у ослободилачкој борби, био је непре- _ кидно, и увек све потпуније, обележаван тежњом дасе људско у уздигне до борбеног, да се целокушна. лична делатност, иу. њој првенствено књижевна, морално осмисли, љ у циљевима и у средствима, борбом за оправдање и омогућивање љулдског. У име тог хуманистичкот опредељења, којим је означен
смисао целокушнот његовог животног дела, Борђе Ј овановић није ни хтео ни могао, још у данима свога интелектуалног сазревања, -да се прилетоди овешталим друштвеним- нормама, да усвоји владајући морал, да се повинује неприхосновеним конвенцијама. Тај став револта према евему и на све, више емоционалан него интелектуалан, често усплахирен и жустар, тражио је, још пре но штто је он постао свестан његових услова и могућности, путеве
_ и начине којима би се могао испољити, средства која би му омог. тућила да се у том испољавању што потпуније одреди.
У име дубљих, торчијих и трагичнијих људских мотива, он је отпочео с негацијом свега што се у том тренутку, око њега, у једном признатом поретку вредности и схватања, хтело да прикаже као уметнички израз модерног човека. Бунили су га чаршиски ред, добар укус, стереотишне тежње, конвенционалне лепоте. Хтео је више немира, више судбинских слутњи, крвавијих акцената драме и сагоревања. Још пре но што су му се отворила врата уметности, још пре но што је сазнао за праве сласти и горчине стварања, он се већ, као приврженик надреалистичког покрета, свим срцем супротстављао литератури. Но с надревлистичким покретом, у његовој правој суштини, он није имао дубљих присности. Интетрално је примао само тротрам
негације; остало је усвајао као сп беде, по неопходности саображавања једној врло еластичној доктрини, која је живела од бучних теоретских и практичних манифестација. Од привидне револуције на речима, он тежи стварној револуцији на делу. Слутње га обузимају да је сва његова поетска и критичка