Наша књижевност

Критичко дело Ђорђа Јовановића _ = - с 121

стремљењима, хтео да иде упоредо са развитком теорије и па 06 књижевне критике у свету, његов критички рад, уствари тек 01почет, и овако скроман какав је, директно се надовезује и даље развија, дакле и превазилази баштину српске критичке мисли. У развитку српске књижевне критике од Вука, преко Светозара Марковића и Светислава Вуловића до Љубомира Недића и Ј ована_ Скерлића, сасвим јасно се исповила, као основна, тенденција. демократског схватања књижевности, која је нужно. се мање или више инстинктивних или свесних тежњи, прерастала у једну реалистичку концепцију уметности. Про= гресивна критичка мисао између два рата, која је имала снажних духова и даровитих уметника, тежила је да-у новим, далеко сложенијим условима опстанка и развитка уметности, за нове умстничке садржаје и облике нађе и нове, одговарајуће критичке теорије и методе _____. “ – - Претставници „социјалне литературе“, који су, у самом шро-. цесу борбе за прогресивну књижевну реч, све одлучније и поттуније прихватили и развијали марксистичка схватања књижевности, уносили су често у своје књижевне текстове и своје тео– "_ретске расправе и критике, — у то време потпуне пригушености политичког живота, — многе елементе друштвене пропаганде и политичке тенденције у сасвим примитивном облику. Поред релативне теоретске неситурности појединих критичара и писаца у ехватању уметности, и то је био један од разлога што је теорија и пракса „социјалне литературе“ и њој блиских групација била прожета разним нијансама утилитаристичких и вултаризаторских | тенденциј 2 = = : = = 5

Марксистичка критика стајала је у то доба пред врсто тешким

и одговорним задацима. Заступајући одређена идеолошка ехватања, која су била проказана као злочин, она је, у првој фази тражења својих књижевно-тесретеких израза, била непрекидно изложена искушењу да се претвори у опропагандно оруђе једне политичке концепције, да користи књижевност и књижевну проблематику само као повод да проговори, . езоповским језиком обесправљенот и протоњеног, о оним друиттвеним проблемима који су били у средишту револуционајрнот интересовања прогресивних друштвених сната. Ако је маркси“ стичка критика хтела да се, у духу ошштих начела мапксистичког погледа на свет, афирмира и на књижевном подручју, које има и своје посебне законитости, она је морала, у спровођењу својих схватања и у примени свога метода, да нађе одговатајућа уметничка средства, да уметничке проблеме, који у себи садрска= вају читав низ проблема друге врсте, поставља и решава и на плану уметности језиком уметничке законитости. Основно питање у том комтлексу врло сложених и до- данас нерешених проблема претстављала је:теорија реализ ма, као теорија о карактеру уметничког сазнања и уметничког метода, или, како се то од неког времена уобичајило да каже, као