Наша књижевност

120 - о __ ____ _ — Књижевност

средним притиском изоштреног осећања за актуелност и момен_ тану потребу коју су диктирале околности. — Е Без разумевања тих стратешких и тактичких нужности, тт0– _ стојала би опасност да се критичко дело Ђорђа Јовановића не схвати довољно тачно у свим. интенцијама и тежњама. Ти мо-= менти осећају се, пре свега, у самом избору мотива, проблема и личности на које је Ђорђе Јовановић обраћао пажњу у одређеној ___-ситуацији. Тако је, у крвавом времену подмукле диктатуре, која. __ је угушивала сваку слободу, непрекидно указивао на слободарске __ традиције, на устанке, буне и револуциј е, побуњенике и револуписнаре прошлости: тако је у доба кад се црна авет фаптизма, сва у својој накавности од челика и крви, устремила и на нашу кул- туру, непрекидно указивао на моралну беду, људско ништавило и уметничку јаловост фашистичких напора на том плану (ВелмарЈанковић и др.); тако је, у тренутку кад су о Ситмунду Фројду. и Марселу Прусту давани врло опречни судови, писао о њиховим делима, с очигледном намером да се супротстави како претераним. хвелоспевима, тако и вулгарноматеријалистичкој негацији; тако "је, у време кад се код нас понегде чуо одлучан захтев да уметност мора да буде средство идеолошке пропаганде, писао своје образложене студије о делима оних уметника који нису били борци; · и тако даље, и тако даље. _____-_ Тактички моменти такође се понегде живо осећају и у њетовом методу. Ако из политичког опортунитета никад није мењао "свој критички суд, као што то најбоље показују прикази поезије Чедомира Миндеровића и романа Милке Жицине, с којима је био на истом фронту и пријатељски везан, он је ипак понекад _ водио рачуна о политичким последицама својих анализа, и под~ влачио извесне стране дела, занемаривао или пренебрегавао друге, подизао или спуштао тон расуђивања. Само тако може се разу“ мети онај одлучно негативни, потпуно хладно и са суздржаном јарошћу натисани, свакако једнострани и неправилни суд о приповедачком делу Ива Андрића, или оно врло 'обавриво, на тренутке готово дипломатско рашчлањавање критичког рада Ми"лана Грола. Ђорђе Јовановић је био свестан да нема и не може бити естетског критерија то себи и уопште, да се идејна стре" мљења ке смеју и не могу одвајати од уметничких, да само она критика и онај критичар који врше прогресивну функцију у своме времену могу остати трајан израз свога времена и у будућности. – = По Књижевно-критичко дело Ђорћа Јовановића не би се могло | правилно разумети ако се не би имале у виду релативно богате традиције српеке књижевне критике. Ма колико да је Ђорђе Јовановић и својом ерудицијом, и својом интелитенцијом и својим