Наша књижевност

· критичко дело Ђорђа Јовановића __ 119

с Његова критичарска реч, увек страсна и отворена, живо се _ осећала у времену. Она је, и по одређењу које јој је сам писац наменио, имала своју конкретну функцију у књижевном животу: да буде практични и теоретски бранилац трогресивних стремљења. Њена улога и њена вредност могу се правилно осетити и оценити само ако се имају у виду конкретни задаци прогре сивне мисли у датим околностима Она јесва,и по врелима, и по Пи Виа и по средствима, била њима ПЛО

_ љена и одређена. _- - 7

Практич тни задаци које је: Ђорђе Јовановић хтео да изврши својом публицистичком и критичком делатношћу директно су проистипали из његовог схватања књижевности, из теоретских основа на којима је он изграђивао своју мисао. Побијајући с мното духа наше провинцијалне варијанте оне светске теоријице о уметности ради уметности као старомодну и досадну обману, он је свим. жаром свога борбеног темперамента, неуморно, увек изнова, и увек У новом виду, (бранио, развиј ао и примењивао материјалистилко схватање уметности. У својим интерпретацијама, анализама и оценама појединих појава настојао је, пре свега, да проникне у њихову. идејвосум етничку срж, да испита и објасни и њихов у. исти мах дубоко. индивидуални и дубоко друштвени карактер: Никада није губио из вида да свако уметничко дело, ма колико оригинално, изузетно или особено било, увек врши одређену идејно-уметничку функцију у датим условима и односима у једној култури и у једном друштву. И да је за значај једног дела, кад се оно посматра у историској перспективи развитка, пресудна баш та функција“ коју оно врши у свету уметности и у свету људи.

Једна критичка мисао, извела на таквим | антиметафизимким основама, нужно је морала, у својој кон "кретној примени и разради од писца до писца и од дела до дела, да добије нешто од условности једног борбеног механизма, да се у свим својим тежњама прилагоди идејним циљевима, да води једну одређену култур ну шолитику, "да разради једну стратетију и тактику у служби те политике. ; Е |

ЈЕ

· Целокупно књижевно-критичко дело Ворђа Јовановића даје изванредно богат материјал за оцену једне такве концепције критике као функције времена. У том делу нема готово ни једне мисли, ни једне интерпреташије, ни једне анализе које не одају тренутак када су настале, које нису потетакнуте или инстирисане потребама и нужностима тренутка. Критичко дело Ђорђа Јовановића је дело борца који пише у рову, с одређеним задацима практичне примене мисаоних и осећајних тежњи на самом попришту. Од вечитих норми и метафизичких мерила, заснованих на допматском поимању уметности и живота, ту нема ни бледогт трата. Све је ту речено е ватреном убојугзошћу, често. на брзину, као хитан одзив и тренутна оријентација, под непо-