Наша књижевност
СНОВИЂЕЊА | |
На длановима носим сва четири зида своје собе,
у очима ми двадесет четири пролећа прецветала
и све моје осмехе као беле птице пони ноћас О роо. па ми се од самоће чини.
слаб сам у овој тмини.
А ветрови бију у прозор мој, сав овај град у слици, спрала је киша са њега све плаветнило неба и ја ломан и малаксао као у непреболној грозници назирем обале дана ,
· _као сломљена врана. Е а Е-
'И чујем опет онај крик из родног града са пепелишта
од кога се осушио багрем што ми је у собу наносио лептире, па му се само један изданак зелени еред арвин та и мутне облаке прати
гу које зури мати. | Е а _
Зато све што сагледам и што заволим преко дана
нестане кад киша пада ко кад се обала одроњава, ·
па се заљуља преко пусте улице Морава недогледана кајд избију из пене беле руке жене.
И онда морам да крикнем што рат није прошао поред мене што сам све ужасе морао да видим кад нећу да сведочим и зашто ми се пред очима често њишу шуме запаљене,
па и извори горе
као ОИ бо
И онда морам да лутам као да сам повиленио од мрака, и да осећам како свако дрво по један јаук крије, па само чека да чује бат мојих сломљених корака
и кад пупољак никне 1 да из корена Питао - – а:
Да после паднем У собу на јастук таман од мене, да будан не макнем ПО и не отворим очи