Наша књижевност
949 – Књижевност
- је положај Адамов на небу, или у рају, сасвим друкчији. Адам
је анђео. -
Његош не поступа као Милтон. Он има визију као Данте,
"у којој гледа борбе на небесима, судбу Адамову и његова лика
до појаве Христове. У његовом спеву, каже Менинг, „Бог је схва- |
ен много више филозофски, а много мање антропоморфно него
у Милтона“. Сем тога, у Његоша нема онолике глорификације Луцифера као у Миштона или у романтичарских песника Његошева времена.
Јотт већа је разлика између Милтона и Његоша у њиховим схватањима о преегзистенцији душе и о стварању земље. У Милтона Адам је ван побуне и борбе Сатанине са Богом; уколико о томе сазнаје; то бива у облику Рафаилова пријатељекога са= вета да би се сачувао искушења и греха. У Милтона је стварање
__земље независно од Сатанине побуне. У Шегоша, напротив,
Адам је један од анђеоских војвода који се придружује Сатани, аи се у току побуне покаје, повлачи из борбе и тиме се враћа Богу који због тота Адамова покајања ствара земљу. Ствара је зато што неће да Адама као грешника задржи на небесима, али као покајника не жели ни да га баци у пакао. У Милтона човек туби рајско насеље зато што је окусио забрањени плод; у Ње-
"готла зато што је у свом некадашњем животу, у преегзистен-
цији, био пристао уз побуњена Луцифера. У „Изгубљеном рају“ први грех дешава се на земљи и од Бога више него од човека зависи људеко спасење. Калвиново учење о предестинацији долази до пуног израза: у Милтоновом делу: човекова судбина не зависи од њега него од божје милости. У „Лучи“ земља је чистилиште бивших анђела: Бог им је оставио елободу воље и они треба да се определе за добро или за зло. У „Рају човек се мири са судбином коју му одређује Бог; у „Лучи човек има да избори своју судбину и да се свесно определи за Бога, за добро; за) светлост, за хармонију, против Сатане, зла, мрака, хаоса. Као што се види главна тема, пад човеков због исконскога · греха и његово искупљење, сасвим су различно обрађени код ова два песника. у Разлике између Њетоша и Милтона су још веће кад се уђе. у појединости. Помињање река у аду по истом реду (в. „„Луча“, ст. 1661, 1664, 1667 и'„Изгубљени рај“ Ш, ст. 977 и д.) не значи апсолутно ништа: митолошки приручници их тако сврставају. Џа и кад би то био неки доказ, откуд река Менте коју Милтон ве помиње“ А | --
П
„Изгубљени рај“, међутим, једино је дело које се некако јог: и може узети у разматрање, тражећи Његошев узор. Сви други наводи, као што су Божанска комедија Књига Енохова, идеје из Оригена, чланци из „Серпског народног листа“ од 1837 о грчким философима и обожавању огња у Пер-=