Наша књижевност, 01. 09. 1951., стр. 50

Х

Р7

260: —_ _ - а — 6 Е Књижевност - а 5 : ЗА - по ·

тачак мршав човек у _ "војничком шињелу и црногорској

__ или "херцеговачкој "ношњи =— нисам им сасвим вичан == у црве-

ном кратком мамадану, плавим габама сведеним испод колена,

_и белим гетама на дугим ногама које му се ломе у-колену. Са

собом су довели три талијанске- мазге натоварене врећама.

Кад сам наишао поред штаба, економи су две већ били рас= товарили; на: трећој. су управо дрешили конопце. Пред вратима су лежала два (мања сандука бомби, десетак војничких тор-. бица набијених муницијом; три пушке биле су прислоњене уз зид куће. На обореној букви, с које су очистили снег, седели су Митар и његов друг, а око њих се окупило неколико радозналих бораца, два штабска курира, домаћин, син му, и нешто чељади из куће — жена и деце. Т

__Били су у најживљем разговору. риба тај ани_ "као и обично, повучени, ћутљиви, непомичних лица = нисам на то ни обраћао пабкњу — а Бокељи, курири, деца и женска чељад, грајали су, запиткивали и радознало разгледали сандуке, торбице, вреће и мазге. Митар је, мало по страни, говорио тише, дубљим гласом, с-двојицом Бокеља; смешкао се као и сад, али уздржљивије и мање слободно. Друг му, онај високи, пребијених колена; кнез

са Убала, био је у одличном расположењу. Махао је рукама, по-

казивао вреће, муницију и мазге, потезао људе за рукав, ударао се у прса, викао и клео се гласом танким као у жене, отежући и | запевајући по црногорски. Смејао се као да кија, а испод дугих

лисичијих жутих бркова прскала му је пљувачка на све стране.

== Е, нећете вјеру вам давам... вељу ја њима!... — викао је.

Једва сам разабрао о чему се ради. Он и онај тамнопути синоћ су у мрак- кренули из: Рисна с три товара хране за карабињерску "станицу на Ублима. Има недељу дана како су се карабињери тамо затворили, нити долазе у село да траже храну нити смеју да силазе у Рисан, а сељаци, Убљани, плаше се да ударе на утврђену касарну и још се нису решили на отворену кавгу; одред је истина близу, али су Талијани у селу и могу им пошта= лити куће. Тако већ целу недељу вребају једни друге: Убљани, не“би ли неког карабињера смакли из заседе, ако изиђе из касарне, а карабињери, изгладнели и уплашени, јер им се чини да су их у команди заборавили, извирују кроз пушкарнице, очекујући помоћ из Рисна и стрепе кад ће село ударити на њих. Пре

- два дана дозвали су кнеза, овог овде, кога још: рачунају да је

њихов човек, и послали га с писмом у Рисан да тражи помоћ и храну. Доле су га прво затворили, а онда с овим Убљанином, Мпитром Радовим, који се “затекао у „Рисну, провели до последњих стража и с три товара вратили на У бле. | –

Прешли су по мраку кроз приморска. села, а изнад Морињља окренули у Брезов До. Забавили су се у Убаљској Планини, док су откопали оне сандуке с бомбама, муницију и пушке, које је Митар Радов још у капитулацији закопао, и сад су отуд стигли. Успут су од неких чобана чули да су карабињери: ноћу напустили · касарну и побегли у Рисан. Нису ститли ни п. је запале.