Наша књижевност, 01. 09. 1951., стр. 67

Човек је добар – ____ ____ 21 |

Иво: Не знам, понос, повређена сујета. Ћутање. Проклето, _ хиљаду пута проклето ћутање! Кад бисмо увек могли објаснити

своје постушке, не би било несреће у свету. -

Слава: Али не чекати да то буде сувише касно. “

Иво: Да. Сад је касно. Можеш ми бар веровати: _

"Слава: Сада ме је страх да ти верујем. Страх дасве друто није друкчије но што сам замишљала...

И во: Све другог;

Слава: Са мном је еве друкчије. И са оса И са Марином... __А сада мислим и на Сашу... Не, не, то је заиста била истина. Он "је био тако нежан, пажљив. И тако Лави Не, Саша - == то у ЈЕ заиста била истина...

Иво (пружа јој дело аројистки): Ево, ту ти је сцена и са њим.

Слава (узима дело): "Заиста; Нисам до те сцене дошла. Ба- . цила сам дело после оног лажног монолога 0 Само ако је истинито приказано... —_

Иво: Ти си (Станку « све причала 0 Сашти, баш каои о Марину.

Слава: Да, па је ипак код Марина. испало како је писац желео да буде. (листа по делу): Ево, ту почиње Саша да: говори...

'И во (седи поред ње и гледају у дело; чита улогу Сазе): „ја ћу се убити!“

Слава (нита! своју. у јЕ „Говори, забога, | шта, се десило“.

(Иво и Слава читају дело у почетку без емоционалних инсфлек=. сија, скоро незаинтересовано. Постепено, у читању, Слава се све више уживљује у лик. док Иво остаје неутралан читач.) пе

7 =

и во: „Говорио сам са татом“

__ _ Слава: „Стани! Не говори а Мора да је и с више стра_ но. Долу ти да се навикнем на ту. мисао да ћу чути нешто стра- штно..

Из о: „Ни ја не могу да говорим. Помози, ми да НО да то све није истина! Да се ниптта није догодило“.

Слава: „Смири се. Ти сав дршћеши ПИ овде главу, на моје груди!“ - ~

Иво: „Како ти срце куца“. :

Слава (тихо): „Саша, сад ми кажи, али сасвим полако: шта се десило“ ~ Е

И во: „Не могу, Када: бих мотао замислити шта ће после бити,

· када бих то могао само наслутити, ја бих ти лакше мотао рећи...“

Слава (задрхтало): „Шта ће битиг Са мном“

И во: „Да. Само е тобом!“

Слава (већ кроз сузу): „А. Маријана)“

И во (тише): „Њу тражи. тата“

Слава (више не чита дело,. гледа пред беба њене реплике су сада њен текст, не текст из дела; врисне): „Никад!“

5 Књижевност