Наша књижевност

492 5 5 ' Књижевност

чамотињу. Његова дела су одјекивала као звоњење на узбуну у Револуцији. Док сам он пада трагично у сумњу, у страх, у клонулост. Преосетљива природа, сва у „разлозима срца“, он немз поуздања, нема одлучности.

Он се плашти својих дела и својих мисли. И у Исповестима наилазимо на место које најдубље открива његову трагику, и којим се објашњавају многе ствари на које смо досад скретали пажњу у том спису:,.. принуђен да говорим и преко своје воље, морам да се спуштам дотле да се прикривам дасе лукавством служим, да се трудим да штошта изменим, да се унижавам оним за шта сам најмање“ био рођен...“ Он се више не. усуђује да дорекне истину о том свету.

Сада Жан-Жак тражи мира. Али његова дела траже Револуцију. Он више нема снаге која би одговарала тим звонима која му већ брује у ушима, тим санколитима што су као сенка замрачили улице и тргове, том пламену до неба који је ужежен и

који ће обухватити Европу и свет.

У последњим годинама у Паризу, он зазире од свега („Под који газим има очи, зидови који ме опасују имају уши“...). Сви су се зарекли да га униште; сви га уходе, штионирају. На улии, господске каруце лете на њега да би га смрвиле. Сви желе, чини му се, да па унизе, да га увреде. И он те ужасне сумње, приказе, утваре, аветињске слике, у једном стилу што је изме-

ђу најплеменитије речитости која је икад створена и лудила, бележи у своје Дијалоге.

__ Понекад још одлази у предграђа и у Булоњску Шуму и, у траварењу као некад, у младости, идући за каквим цветком или травком кроз поље, он осећа мир. И његове очи постају бистре и радосне и гледају небо и облаке како путују.

Године 1777, прихвата гостопримство маркиза Жирардена и пресељава се у Ерменовил. | >

Идуће године је био мртав.

Поред извесних претпоставки, није нимало: искључено чак би многе ствари говориле у прилог томе — да је Жан-Жак сам одузео себи живот. 7“

Један савременик, обожавалац Емила, две године доцније, отишао је у сеоце крај Париза да учини своју посету удовици великога писца. Нашао ју је на путу... мртву пијану. Сирота Тереза Левасер. Завршила је бедно као и госпођа де Варан.

Жан-Жак је сањао о срећи домаћег огњишта. Али, шта ли_ је тек било са његовом децом, која су, безимено, и без икаква знања, била предата Дому нахочади2

“