Наша књижевност

Позоришни преглед . 505

тај начин све оно невероватно и фантастично што једна женидбена поворка доживљава на свом кружном оперетском путу од младожењиног стана до · олтара претворила у пусту илузију једнога женика који остварује своје последње момачке снове. Пребацивање целе радње у сан дало је богате. могућности редитељу за слободну и духовиту интерпретацију текста, У једној стилизацији између могућног и немогућног, с измешаним елементима стварности и илузије, која је тако подесна за тумачење водвиљских мотива и водвиљских личности. | :

Први пут после смелих покушаја у Академском позоришту пре некслико година, Соја Јовановић се опет, с много више одређености у фантазији и конкретности у сценској визији, препустила свом необично богатом дару инвенције. И замислила је једну претставу сву од сочних боја и рељефног колорита, питорескну у својој шароликости, са вратоломним темпом у решавању ситуација, богату у захукталом ритму који се окончава у једном скоро лудом ковитлацу. Да би водвиљска динамика радње ипак деловала театарски природно, она је морала стилизовати глуму, ставити је у оквир својих концепција и подвргнути њиховим захтевима. Тако је дошло до тога да је добар део ансамбла, који је с разумевањем пратио редитељеву замисао, играо једним потпуно стилизованим начином између театарске сценичности и балетске пантомиме, Ансамбл Београдског драмског позоришта, који је на свом досадашњем развојном путу, У своје прве две сезоне рада, био огрезао у једном маниру штурог и безбојног, у суштини провинцијално схваћеног реализма, показао се, у тумачењу Сламног шешира, потпуно препорођен. С овом претставом он је, као једна целина инспирисана истоветношћу сценских задатака, успео да покаже, у оквирима позоришних могућности Београда, своју особеност и оригиналност, своју индивидуалну физономију. Није овде реч само о новим снагама, које том позсришту дају крв своје младости, него и о оним глумцима које смо већ безброј пута с резигнацијом гледали, увек исте и увек у истим туробним траљама застареле театарске патетике. Ако редитељ Сламног шешира није увек успео да своју јарку замисао, сву од духа и верва, претвори из концепције у хармонично усклађену визију, — као што је, на пример, случај са готово целом сценом код баронице, која је добила много сентиментално-мелодрамских боја без ироније, — он је бар назначио своје интенције, наговестио своје модерно осећање позоришног израза. За тај делимични неуспех, када се остварена претстава суди само по резултатима, треба пренети део одговорности и на сам ансамбл, који досада није имао готово никаквих искустава у позоришним тражењима ове врсте.

Јединствености стила ове претставе, о којој је најправилније говорити као о колективном напору, без обзира на извесне разлике у верности и интензивности интерпретације појединих тумача, знатно је допринела инсценација Миомира Денића. Ретко је кад у престоничким позориштима постојала толика сагласност између концепције редитеља и концепције сценографа, ретко кад је толико уједначен стил глумачке интерпретације са стилом декора. Решен смело и с инвенцијом, без стереотипних „реалистичких“ реквизита, које су постале права манија наших редитеља, декор Миомира Денића пружио је изванредне могућности за разноврсна мизансценска решења, Непосред8- |