Наша књижевност

504 Књижевност

У

комичне стране живота и људи, потпуно је у традицији театарских конвенција. Поједине сцене Сламног шешира сачињене су од оне исте материје од које су карикатуристи Домије и Гаварни, Лабишеви савременици, _ стварали своје јетке оптужбе друштва. Али Лабиш није хтео, или можда није могао, да своју визију света, саткану од реалних елемената, осмисли дубљом субјективном емоцијом страсти и уверења, да је прожме критичким елементима анализе и оцене. Исто онако као што је Дим Син, у својим мелодрамским позоришним ткањима, дао само једну површну, сентименталну и кон-

венционалну слику друштвене драме свога времена, Лабиш је, с истим мен- |

талитетом и истим схватањима, пружио само површно наличје ствари: једну плитку, готово оперетски баналну комедиографску карикатуру обичаја, нарави и карактера друштва у коме је живео.

Одавно је већ утврђено, и готово је банално о томе и говорити, да реалистички елементи Сламног шешира нису употребљени за једну реалистичку театарску слику света. Они су ту, напротив, замишљени само као полазна тачка за једну вратоломну позоришну бравуру, за један невероватан ковитлац врашких интрига, лудих ситуација и смешних односа, зачињених драстичним ефектима весеља и каламбура, духа и верва. У овом водвиљу све је потчињено једној чисто позоришној геометрији, која: има своју логику и своје законе, али која је, као сваки вештачки створен систем уметности, потпуно произвољна у својој аутономности. Писац Сламног шешира и сам је врло добро уочио све слабе стране оваквог једног, на условностима заснованог и оствареног театра: „Један комад је животиња са хиљаду кракова, који морају бити стално у покрету, — писао је он. — Ако она успори — публика зева, ако се заустави — публика звижди“ У Сламном шеширу писац не даје могућности, ни у једном тренутку, да се.гледалац одБоји од сцене, да почне размишљати о смислу и значају виђеног. Ту ма: гију сцене ЈЛабиш тежи да постигне искључивим средствима покрета и динамике. Цео овај водвиљ са баналним сижеом разних перипетија око једног венчања, уосталом, и није ништа друго до један усредоточени низ покрета, у коме ретки статични тренуци служе само као предах за нове подвиге, где акција покреће акцију, где један заплет изазива други, где је све, и лица, и догађаји, и дијалог, подређено основним захтевима темпа и брзине.

Млади редитељ Соја Јовановић, чија је сценска инвенција већ била запажена у Академском позоришту, изванредно је осетила сценске могућности Лабишевог водвиља. Играти Сламни шешир на већ овештали начин наше реалистичке глуме, значило би изневерити оно што је једино у њему живо: магновену динамику Лабишеве театарске речи. Када је једном утврдила физиономију Лабишевих ликова, који су потпуно конвенционални, и одредила природу њихових међусобних односа, који су потпуно банални, она је сву своју пажњу концентрисала на инвентивно одређивање самог тока заплета и расплета, на конкретна решења форми и карактера покрета и темпа. У том тражењу динамичких сценских решења она се нужно сукобила са невероватношћу _ појединих Лабишевих замисли и ситуација. Да би читаво то „кружно кретање Париза кроз Париз“, — како је један критичар назвао Сламни шешир, — учинила што уверљивијим, она је целу радњу "комада, од почетне до завршне сцене, претворила у сан главног јунака, и на