Наша књижевност

508. | __ Књижевност

техници уља, већ у штедљиво пуританској темпери, у велурно-благом мелодичном пастелу, и, најзад, у аскетским контурама цртежа.

· Цртеж често садржи више слутње и визионарства од многих реализираних слика. Многи сликари то и сувише добро знају, они познају страх да неби хитрим потезима набачену слику, пуну свежине и лакоће, оптеретили и покварили, разарајући прецизношћу и моделирањем живост и атмосферу.

Цуца Сокић је нарочито неговала уметност цртежа. А и у њеним сликама осећа се НАглашено тражење дубљег решења проблема. Код ње нема ни трага од оне експерименталне брзине млађих генерација, које, смело и неоптерећено, прелазећи преко свих традиција, често скоро егзибиционистички наго, бацају на платно прве експресије, још непроконтролисане облике својих слутња. | |

Из нежних покрета и укрштања линија израста танани, прозирно опори свет пејсажа и људи. Она воли нага дрвета, нарочито врбе, и уме да благим, ритмичким потезима ухвати и задржи мале исечке из хумовитог. краја, исечке

· са пољског пута који пролази кроз предео. Шрним тушем, оштро и цртачки, или меком кичицом, она уобличава кровове, наслоњене једне на друге, сунцокрете на пољу, обале и острвца у реци, или људе који под кишобранима журно корачају између нагих дрвета и камених лица кућа. Ти пртежи нису скице и претходни ступњеви нечега што тек има доћи, већ у својој свежини, срдачности и виртуозности постоје сами за себе, као самосталне вредности, мако по осећању и стваралачкој методи чине јединство са колористичким делима. 5

„Киша“ је наслов слике у темпери која приказује улицу гледану кроз прозор, ведру у сјају и свежини воде. Једна танана грана, у првом плану, као дијагонала дели слику. Над њом је зеленило лишћа и благо сиво-мрка боја архитектуре, а у дубини се крећу блиставо-тамне силуете људи који се журе.

Из црвено-мрких, благо-сивих, плаво-зелених и окерних валера изграђене су вратнице које су истовремено и украсни предмет и вратнице тајних снова. Оне можда воде у један врт у Ловрани, у коме се, под сочним крунама дрвета, одмарају људи, у чији је сеновити поподневни одмор штедљиво уткана атласна трака мора. Или у јесен са презрелим бојама и крунама дрвета са којих отпада лишће, или у другу слику јесени са небом оловне боје, са дашком нежности над крововима који још увек блистају, можда последњи пут пре зимског белила, Или у Ровињ, један од оних истарских градова од којих се човек тако тешко одваја, када их је једном видео: Истакнута на једној узвишици, као краљица господари катедрала, а град се према њој устремљује и обухвата је, као на старим бакрорезима. А црква га окупља и влада над њим и огледа се у мору, бела, жута као од слонове кости, са патинастозеленим акцентима. ·

И опет један јесењи мотив. Сликарка воли ту тему: гране са којих листови падају, лепршају, као да одлећу; лишће које још као да је зелено сликано, али коме јасна мрка боја полеђине даје боју јесени, тако да се слути како се дрво у парку обнажава, и то тако живо, као да се све то догађа у нашем присуству, док посматрамо слику. ·

Култура боја, мало стилизована у облику и нешто поетично транспонована, карактерише дух овог сликарства. Снажан и сигуран потез четкице, фак-