Наша књижевност

Сликарски преглед 509

тура великих потеза каткад подвучена шпахтлом. Пригушен је тон. Једино неко чудновато зеленило патине дискантно прожима хармонични акорд који одзвања у нама. То је душевно расположење, које одговара човеку онаквом каквог га видимо на аутопортрету, опорог, озбиљног, са танким уснама и од“ важним тамним очима, поред сликарских ногара. |

,

- Цртежи и Ра фички радови Душана Расина многима су добро познати, џако он на овој изложби мало показује из тог дела свог стварања. [0 су кратке белешке успомена са пута у Париз: кафана у Латинском кварту, кинеска студенткиња, нежна и љупка, силуете прошлости: Ибзен, Пруст, ТулузЛотрек, итд. Више и интензивније занимају га ритмови и лица са пута по Македонији: добошари и играчи или муслиманка у црној марами из које нас укочено гледају очи, као да још нису научиле да буду непокривене. И мали пртеж две црноодевене муслиманке у градским ципелама, нешто неспретне, без ферепе. | –

Светлост и пејсажи Охрида — брегови, језеро и лепота манастира инспирисали су његову кичицу. Не само да је Душан Ристић предузео да истражи и уобличи њихово биће, већ је и копирао величанствене македонске фреске и нешто од духа и боја тог света ушло је у његову палету. Можда он ту исту радост налази у опорој и блиставој техници темпере, јер се она приближава бојама фреско слика. У погледу са Охридског града на језеро, кроз зидове који светлуцају, блиста смарагдни печат воде. Кроз отворену куполу мало неба гледа унутра тако да је она повезана са пространством света, али ипак и затворена у себи. Наслућују се лукови и степенице, историско-легендарне личности, прохујале и заборављене, и осећа се летњи мир усамљености и корова који дивље буја-и који је сунце опрљило. И друга слика језера, опточеног ружичастим бреговима, боје ултрамарина, по коме плове малени чунови, са небом застртим облацима, пуним претње, као да се непогода скупља над градом, као да се спрема нешто мрачно и опасно. >

„Муслиманско гробље“: у благом зеленилу стоје надгробни споменици, тону, пролазе. Видео сам многа таква места смрти. Када бих имао да илуструјем неку књигу, када бих хтео да. изразим шта сам осећао путујући кроз ове градове и крајеве, изабрао бих свакве слике, пуне сабраности, мира, које задржавају духовни израз и слику места. ИМ слика улице старог града Охрида, атмосфера летње светлости у изломљеном звуку. врсти цртеж је сликарски проосећан, штедљив је у ефектима, увек као целина сагледан. „Старица пред кућом“ "име је укоченом лику који стоји непомично на кућним вратима, као да јој ни сама патња не долази више, уздржана, сабрана, јер је живот скоро прошао. Символ овог старог града.

Друкчија је девојка са крчагом из Велеса. Усправно стоји у црвеној хаљини, са лицем које је као- отсутно окренуто устрану, напоредо са судом који метално жуто блиста, у златном сјају, који се као глорија понавља у девојачкој повезачи. Модерно осећање простора, сродно архаичном распореду простора на фреско-сликама, даје додуше атмосферу и пластичност, али остаје | јединствено и затворено, не пробијајући превише површину просторном илузијом перспективе. Такав ћилим је и „Фасада Старог Нагоричана“ у ситом океру