Наша књижевност

- МУЗИЧКИ ПРЕГЛЕД

ПОЧЕТАК КОНЦЕРТНЕ СЕЗОНЕ

Колико је музичка уметност најмање масовна између свих других, најлакше се можемо уверити ако је упоредимо са позоришном: претставе позоришних комада, само у једном редитељском тумачењу и са једним истим уметничким персоналом, дају се и неколико десетина пута, док се симфониски или камерни И солистички концерт једва може поновити два или три пута. Може изгледати да је једини изузетак опера; али, како је овај уметнички род бар исто толико и позоришна уметност колико и музичка, и сам овај „изузетак“ потврђује правило. Несумњиво, није лако познавати и разумети онај музички језик којим су изражена музичка дела равна или слична Еврипидовим трагедијама, Дантеовој „Божанственој комедији“, Шекспировим „краљевским драмама“, Гетеовом „Фаусту“, Његошевом „Горском вијенцу“, прозној поеми. Максима Горког „Човек“л) Па чак и када би у ком било културном центру било онслико познавалаца музичког језика колико има познавалаца књижевног уметничког језика, пре свега уметничког. језика прозне књижевности (јер већ и језик поезије као језик посебног рода књижевне уметности познаје знатно мањи број људи), тешко да би се концерти могли понављати колико и претставе позоришних дела. Не смемо заборавити да за уметничка дела књижевности могу имати интереса, па да га често и имају, и они који би да из њих заграбе само оно што је у њима сензационално, занимљиво, забавно, овако као што може бити занимљива и новинска вест, и да могућност таквог интереса чак и за највиша дела књижевности произлази из чињенице да је уметнички језик књижевности саткан из истих оних изражајних средстава која сачињавају и сам основни говорни језик као средство међуљудског општења, као „практична, стварна свест која постоји и за друге људе а самим тим постоји такође и за самог мене“ (Маркс). За уметнички језик музике, међутим, тај интерес скоро сасвим отпада, па самим тим отпада и онај консумент кбји ће Оливисовим Хамлетом, и следствено Шекспиром, бити задовољан, јер ће, у познатом филму, поред речи, наћи и сцене дуела мачевима, и прислушкивала за застором, и бројне смрти. ~

Остаје нам, дакле, да се помиримс са чињеницом да ће се музичком делу обраћати само онај ко уме да у њему нађе извор задовољства, а тај, нужно, неће бити нико други до онај ко је успео да научи и да разуме језик те уметности. Колико тек онда мален остаје круг читалаца критичких или аналитичких рецензија о музици, круг читалаца говорно-језичких приказа музичких приредаба, концерата! Речи — но, разуме се, и мисли, па покаткад ги која емоција, у најбољем и најређем случају и сам критичко-есејистички уметнички квалитет написа — но ипак речи, речи, о једној уметнссти која се

· овима само у неким својим родовима служи а мпога најлепша своја достигнућа постиже без икаква ослањања на речи! Маучни задатак тих „речи“. о,музици —- о композиторима, о појединим њиховим делима, о стиловима и „школама“, о примењеној методи интерпретације. у датом конкретном случају извођења

1) У ред ових на дохват узетих примера унета је и; ова алегорична поема Горког због њене унутарње сродности са првим ставом Девете Бетовена.