Наша књижевност

512 ! Књижевност

ког музичког дела и оцени њене вредности, изведеној на бази поређења реализоване тонске слике са нотним текстом одговарајуће партитуре — зависиће, наравно, од музиколошке спреме и зрелости писца. И онај сасвим супротни смер решења проблема писања о музици — смер који је Асафјев:) формулисао: „У избору и слагању епитета настојим да испољим мени неопходне стране "музичког опажања или утисака и да их сугерирам „слушаоцу“, пошто књигу треба не само читати већ и слушати“ — такође се да постићи речима о музици, али, авај, у сразмерама читаве књиге или у тексту приближног квантитета. Шта“ онда остаје доступно кратким, часописним рецензијама: Најкондензованији резиме раније остварене научне тезе — ако је у питању

материја за коју је рецензент имао среће да је у ком монографском оквиру.

постави; или, друго решење: „сликовито парафразирање утисака од музике“, редуцирано на срећан „избор епитета“, као књижевно-поетских пандана емоционалног набоја одговарајућих музичких тема, пасажа или ставова; и најзад, најмршавије, конвенционално-практично решење: шачица информативних података о аутору, делу, приредби, извођачу (или извођачима). " – Текућа концертна и остала музичка сезона, која је отпочела крајем септембра и за непуна два месеца изнела двадесетак музичких приредаба, као и двадесетак нових издања књига, стоји пред музичким критичарем. Стоји и он према њој, са неколико горњих, помало и брижних медитација,

као прелудиумом — из речи. Притом, јасно види: од три поменута ре- _

шења задатка писања о музици прво, практично узев, отпада, друго зависи од варљиве наклоности оне исте богиње Еутерпе коју је генијални музички сатиричар Мусоргски у свом чувеном паноптикуму „Рајок“ био испослао својим критичарима, а треће решење, набрајање биографских података, критичару заиста „не гине“.

СТОГОДИШЊИЦА РОЂЕЊА ЈОСИФА МАРИНКОВИЋА

У данима око датума рођења значајног пионира српске уметничке музике, Јосифа Маринковића (11 октобра 1851), овогодишњи културни живот Београда био је испуњен низом манифестација, којима је, по пуној заслузи, одато признање овом даровитом, вредном и знаменитом композитору српском. На кући у којој је низ година радио и 13 маја 1931 године умро Јосиф Маринковић откривена је, на свечан начин, у присуству музичара и културних радника, спомен-плоча. У Музеју града Београда отворена је изложба на којој је мноштво предмета из уметниковог живота, рада, кореспонденције потсећало на дугу и разноврсну музичку делатност његову. На Коларчевом народном универзитету приређен је свечани концерт, са неколиким хорским делима Маринковићевим на програму, а недељу дана доцније исти концертни програм је поновљен. На свакој од ових приредаба говорио је о Маринковићевом животу и раду по један од наших савремених композитора (Петар Коњовић на изложби, Миленко Живковић на откривању спомен-плоче, Предраг Милошевић на оба концерта). Стогодишњица рођења Јосифа Маринковића обележена је и у нашој штампи краћим музичко-историографским. чланцима стручњака. (Чудновато је, једино, да није приређено вече и Маринковићевих соло-песама, пошто је Маринковићево стваралаштво у том роду исто толико значајно колико и на пољу хорске музике.) -

Маринковић је почео компоновати још као ђак учитељске школе у Сомбору, 1872. Са свршеном оргуљашком школом у Прагу Маринковић долази, 1881 године, у Београд и тада почиње његова диригентска делатност по хорским друштвима, која углавном објашњава чињеницу да је бивши ученик чувеног прашког професора композиције Скухерског безмало сву своју композиторску делатност посветио вокалној музици, световној и црквеној, хорској соло-песми. У свом музичком изразу. био је првенствено лиричар, тонски

1 Б. Асафјев: Музичка ворма као процес. КЊ. Пе Матонациј МоскваЛењинград, 1947. Стр. 6 — на руском.