Наша књижевност

5

Музички преглед - · - · 513

. с песник меких, благих, романтичних расположења. Али су и громки акценти патриотских поклича били присно својствени његовој родољубивој личности. И један и други основни тонус његових музичких замисли формирани су, уосталом, у времену када је Омладински покрет био на врхунцу, па су тако ин Маринковићеви песници били су не само Бранко Радичевић и Змај, нон Стеван Каћански, Јеван Грчић-Миленко, Драгутин Илић, Ђура Јакшић, Војислав, Илић, Дух и карактер српске грађанске лирике — идиличне и пасторалне, љубавне и носталгичне, емфатично патриотске и национално борбене — изражен кад са више кад.са мање уметничке снаге до Маринковића само у српском књижевном језику, налази свој пуни адекват, у музичком језику, тек у делу Јосифа Маринковића. Условљеност размаха, полета, стваралачких потреба и читаве емоционалне диспозиције Маринковића композитора ошштим духом српске

"средине у последњим двема деценијама Х1Х века и почетком нашег века —

у временском размаку, дакле, у ком су настала најуспелија, уметнички најснажнија Маринковићева дела: хорови с клавирском празњом „На Велики петак“ и „Поточара“ — не може се потпуно схватити ако се изгуби из вида дубока унутарња веза између поетског израза поменутих српских песника и музичког израза Маринковићевог. Та веза никако се не ограничава на иначе счевидну ритмо-метричку зависност Маринковићеве мелодике акцентуалним карактером лирске екавштине у песничко-говорним флексијама стихова ових песника, нити. је та веза једино у музичкој трансформацији језика поета-романтичара у хармонске особености које су, немајући подлоге на сопственом национално-музичком тлу, у тој проблематици нужно морале налазити индиректног ослонца у обрасцима европског романтизма (конкретно,-у музичкој фразеологији Једног Менделсона и њему сличних романтичара). Та веза је дубља, целовитија, управо органска, у самом „углу гледања“ на свет и стварност, у самој мисасно-осећајној ориентацији, фрапантно сличној или, на материји музички обрађиваних стихова ових песника, чак и истоветној. Не стоји ствар тако да позната и високо оцењена Маринковиљева осетљивост за правилност акцентуалне природе таласања музичке мелодије успоставља добру везу између Маринковићеве инвенције и српског језика, него ствар стоји

_ управо обрнуто: Маринковићева музичка „дикција“ произлази из његовог при-

сног односа са самим духом компснованих песама, наступа као композиционотехничка последица те уметничке хомогености. ~

Поред хорских обрада народних мелодија (за мушке и мешовите хорове), дакле свита које су унеколико претходиле Мокрањчевим руковетима, Маринковић је обрађивао народне мелодије и као соло-песме с клавирском пратњом. Но паралелно. са том делатношћу настају и његове оригиналне соло-песме с клавирском пратњом и, што је за нашу музику његовог времена сасвим ново и необично, оригинални хорови са укљученим клавирским партом. Када једном буде научно испитана и анализирана читава Маринковићева стваралачка · делатност — што њему наша музикологија тешко дугује — врло је вероватно да ће се извести потребни закључци из чињенице да ови клавирски партови у Маринковићевим хорским композицијама нису никаква басовска, фундаментална дублирања гласовних деоница, већ самостални и паралелни, хармонски лотични тонски процеси инструменталног и врло често симфониског значаја и карактера. У већ поменутој хорској композицији „На Велики петак“ та симфониска замисао клавирског парта толико је очевидна, да је управо живо чудо (или пре:-сасвим непохвални нехат) наших савремених композитора да за прилику ове стогодишњице нису инструментирали ту снажну, драматичну кантату. Мислим да је одлични прашки и бечки ђак Сметанине и Дворжакове епохе као музичар дао доста жртава нашим тадањим приликама, да се самопрегорно прилагођавао „материјалним и техничким могућностима наше тадашње друштвене средине када се на инструменталном пољу стварања ограничио на неколико дуо-композиција (изузмемо ли драмолет „Суђаје“ Љубинка Петровића, за који је дао и неке оркестарске ставове). А о општим друштвеним условима под којима је тадашњи српски композитор стварао, и поред ефемерних „признања“ као што су дописно чланство у Академији наука и разна одликовања, доста речито говори и чињеница да је један од двојице најза-