Наша књижевност

514 - _ Књижевност

служнијих српских композитора с краја прошлог века и у тридесет седмој години државне наставничке службе, с гимназијским каталогом испод руке, тапкао с часа на час у Другој мушкој гимназији у Београду, бакћући се и у дубокој старости са проблемима основне наставе певања оним дечацима од којих ни сваки стоти никада неће поћи путем овог „споредног“ и „гњаваторског“ гимназиског предмета. Од нас самих зависи хоће ли наше музичко културно наслеђе остати музеална вредност која се открива само о стогодишњицама, или ћемо учинити што је потребно да му аранжманима, разноликим трансформацијама и посебном културом извођачких стилизација дамо оне видове, боје и акценте под којима може претстављати живу снагу уметничких тековина им пред измењеним потребама и захтевима далеко- развијенијег музичког чула и општег људског смисла за музику у нашем времену,

солистички и ДРУГИ КАМЕРНИ КОНЦЕРТИ

Концертну сезону је и ове године, као и прошле, отворио пигниста Зденко Марасовић. У двема Бетовеновим сснатама (опус 109 и „Апасионата“) показао је једну психолошку нестрпљивост за класичарска развијања, спроводне ставове, спојне пасаже и репетиције. То може бити нестрпљење човека савременог темпа живста и општег пулса. Но поједина лирска места Шопена и Дебисиа дао је заиста поетично. Закључујем да Марасовићу у тренутној фази одговарају мале форме, оазе уздаха, лапидарни, муњевити ставови а не монументална здања. ;

Први уметник-гост из Грчке била је пианисткиња Лила Лалауни. Највредније тачке њеног програма: Бахсв младалачки капричо „Одлазак љубљеног брата“ (са прекрасним лаганим ставом и духовитом закључном фугом ва тему постиљанског сигнала) и Брамсове варијације на Паганиниеву тему. У 27 карактерних трансформација вратоломних техничких тегоба али и са мноштвом дубоко проницљивих аспеката на људско доживљавање (у којем дефилују слике унутарње стварности човека) пианисткиња је посведочила изврсну школу, технику, спрему. Но њена прорачунатост динамике и агогике иде до степена фиксирања свих елемената изражавања који доводи до извесне ритмичке механизације, до прецизне сухоће, до губитка оне (уствари илузорне) импровизационе свежине, у којој је „тајна“ поетичности тумачења. -

" Пианисттиња Станка Врињанин свирала је утанчане клавирске архаизме Респигиа и једну од шест достојанствених, озбиљних и уздржано страсних оргуљских пијеса Сезара Франка (из 1860—62 год.) са стилском одмереношћу иза које је провиривала школска ограниченост делатности на меру која није креативност. Напротив, далеко теже задатке на суптилном ткању Равела („Над Купреновим грсбом“) и у „Малом концерту Папандопула, блиставој изложби клавирског вербализма, решавала је знатно свежије и полетније.

Виолиниста Владимир Марковић и пианисткиња Катарина Аћимовић иступили су као камерни дуо, са четири сонате. Солидна студиозност и радна озбиљност очито указују на развојне могућности њихеве камерне заједнице. Ипак, Моцартова В-диг соната потребовала би веће тонске граније а прекрасна романтика треће Брамсове сонате не би морала бити, у свом лаганом ставу, онолико смрачена и потиштена. Извођачи су, како изгледа, уочивши добро основни. смер значења појединих ставова, терали тај запажени Карактер до екстремности, при чему овај хоће да исклизне и у супротни квалитет. Но бављење проблемом интерпретирања музичког садржаја уродило је још више добрим плодовима. Особито је за одобравање чврста, скоро крта ритмичка одређеност Брамса у првом ставу клавирског парта сонате, јер се управе њоме успешно може парирати она ритмичка масљовитост и мекота која из многих Брамсових камерних (а и симфониских) дела прети смиљеним ком-