Наша књижевност

Музички преглед | 515

позиторовим противстављањем двеју нота једног гласа трима другог. У Бетовеновој „Пролећној сонати“ дуо Аћимовић— Марковић је смело и сригинално, као скакутаву хитру игру Шекспировог Пука, интерпретирао Скерцо, а у младалачкој, страсно романтичној сонати Шимановског, у којој емоције не да се разгоревају већ просто бризгају, бурни динамички контрасти су им били потпуно пелисходни.

=

Интерпретирајући соло-песме Шуберта, Штрауса, Христића, Лајовица и Берсе, као и грије из Моцартових опера „Дон Хуан“ и „Чаробпа фрула“, члан Државне опере у Бечу, Словенац Антон Дермота, лирски тенор изванредно култивираног иако не природно раскошног гласа, дао је једно вече истинске и високе уметности певања. Техника певања, као материјална база одра"жавања интонационим изражавањем, на степену је мајсторства код овог уметника. Потпуним доминирањем над свим пресблемима респирације Дермота постиже артикулациону променљивост и гипкост а преко ове и колоритну пластичност вокалних фраза до тако велике мере да постаје споседним за експресију сваке нијансе коју зажели, Затим тек настаје прави уметнички резултат, тј. испољавање оплемењене уметничке личности која ће у сваком часу умети да зажели све оно што су и поета и ксмпозитор уложили у песму. Све је, дакле, код овог врсног уметника постављено у тон, у глаб, а високо културно разумевање унутарњег смисла песме детерминира шта где треба оваплотити гласом. Само листање' антологије најплеменитијег песништва света може се упоредити са топлим исповедањем и усрдним саопштењима која овај уметник

пружа. Његово концертирање сеје доживљаје који се памте, који бодре и дижу добра живота, >

Бечки филхармонија-квартет (Самснил — прва виолина, Румполд — друга виолина, Пиоро — виола, Харанд — виолончело) има своју особену физиономију камерног ансамбла: деликатну одмереност уједначеног . наступања, готово сладокусачку однегованост камерног тона, истањеног до кидања, и већ наравно, што се код сваког озбиљног радног скупа извођача подразумева — солидну техничку изграђеност. За потврду тачности наведене. карактеристике истичем чињеницу да су ови свирачи у Моцартовом О-диг квартету, једној филигрански грацисзној тонској структури рококоа, дали максимум своје специјалности: у варијационој епизоди лаганог става (са Биолончелом као водећим мелодиским инструментом) један екстремни случај динамичке градапије од РРРР до тг!. Није ли то случај интерпретаторског Форматнма, случај реализације динамичког пластицитета који је сам себи сврхаг 5

Шубертов квартет Оп. 125 бр. 1, дело романтичарске размекшаности сензибилитета у стереотипним оквирима класичарске шеме, дакле дело хибридно, некарактеристично, — није оставило трага код слушалаца. Један од Бетовенових пет последњих квартета, В-аиг, оп. 130, донео нам је и разочарења, јер радни метод и стилски укус овог ансамбла заиста не може одговорити задатку тумачења овог фантастично инвентивног, смелог,“ новаторског дела. Ту где је дошла до израза пламена стваралачка воља која руши границе свих до тада фиксираних форми, ту где кипи хофмановска грозница фантастике, безобзирном слободом замисли здружена са балзаксвским реализмом цртања трагигротескне стварности доба (као и у клавирским Диабели-варијацијама), ту где се џиновски потврђује конструкторска снага и слобода, скоро немила и застрашујућа, толико стихијска, толико израз перманентне револуционарности, а јача од хаоса и анархичности — ту, у том Бетовену, честити бечки свирачи су нам изгледали као добра, углађена, лепо васпитана деца, у културној али безазленој игри с бомбом, чију распрскавајућу, експлозивну моћ и не слуте.

Учесница на Скупу мира у Загребу, америчка црначка певачица Лилиан Еванти приредила је вече црначких народних песама. Хармонизоване махом у стилизацији позноромантичне школе, носталгичне мелодије јада и чежњи могле су можда изненадити слушаоца који је очекивао црну егзотичност, фолљ-