Наша књижевност

516 | б · Књижевност

клорно-етнографске бизарности, стране нашем уху. Но ако се зна да су црначке духовне песме („Место зришшиај5“) не архаички остаци мелодиског изражавања афричких праотаца, пре колонизационих депортација, већ анонимна и масовна продукција из периода мисионарске делатности европских цркава, онда европска диатоничка база ове мелодике постаје сасвим разумљива. Емоцнонални тонус песама са наивно-детињастим претставама библијског раја као уточишта равноправности и благостања, које се обећава и људима црне расе, аутентична су фолклорна сведочанства о предоминацији класног. карактера у овим песмама над расним. Добро ишколованим сопраном, са осећајношћу елегичних романса, црначка уметница је дала културну илустрацију са једног друштвено-историског сектора живота америчких Црнаца који ширем кругу наше концертне публике по свој прилици да није познат. |

На солистичком концерту енглеске пианисткиње Елен Појс, чије су руке познате нашој филмској публици из неколиких кадрова филма „Седми вео“ (руке уметнице која свира клавирски концерт Рахмањинова), сусрели смо се још једном са типом уметника-инструменталисте који се више инспирише својим инструментом но самим музичким делом. Неумерена рубата; међу одељцима Једног става композиције велике разлике у темпу, у брзим пасажима плахо „натрчавање“ једних тонова на друге (оно што се код рецитатора назива „гутањем речи“), претерано и местимично грубо маркирање мелодиске линије У десној руци и у вези с тим приметна динамичка диспропорција између обеју руку на штету леве, туше лишен мексте, недостатак изразитог. пианисима, техвика артикулације тона ограничена на оскудни број типизираних поступака... Рекло би се, по овом набрајању мана, — слаб пианиста, који не делује. Међутим, није тако. Елен Џојс уме да изнађе чисто пианистички ефект, одлично познаје егзибиционе могућности клавиристе, располаже снагом удара, има оног хиперпианистичког, специфичношћу инструмента — „оркестра“ условљеног нервозитета који је веома тешко разликовати од праве музичке страствености. Сигурно је да је баш ово тип пианисте за шири слушалачки круг, за данашњи прилично нервозни аудиториум. Осим тога, њена техника је знатна, а и на местима где мора успоравати темпо због терета техничког задатка, она изврсно камуфлира прави разлог поступка, стилизујући га као ритардандо или рубато, као ствар интерпретације. Многи ће људи у „Апасионати“ Елен Џојс наћи — свог Бетовена. Они зато никада неће схватити Бетовена последњих пет гудачких квартета.

КОНЦЕРТИ СИМФОНИСКОГ ОРКЕСТРА НР СРБИЈЕ

Симфониски оркестар НР Србије увео је од ове сезоне систем претплатних концерата. Поред организационе и економске особености овог уствари давнашњег типа концертне делатности оркестара, нови систем има добрих културно-пропагандних и музичко-васпитних страна. Концертна публика већ на почетку сезоне зна програме осам концерата. Концерти су распоређени у приближно подједнаке временске размаке. На програму сваког концерта налази се по једно дело композитора наше земље. Поред чисто симфониских дела (симфонија, симфониских свита и поема, увертира) сваки програм садржи и једно дело концертне музичке форме, тако да у сваком програму узимају учешћа и наши извођачи (инструменталисти или певачи). Ова једнообразност сезонског плана рада нашег оркестра има несумњивих предности над ранијом, стихијском праксом припремања програма. Ипак би се могао начинити приговор да се у васпитном погледу може постићи и један нежељени резултат: одвикавање посетилаца од искључиво симфониских програма, без соло-концертних тачака на Програму, а ово утолико пре што се и од концерата изван ове основне испланиране серије могу очекивати ванредни концерти само са учешћем (или чак и са претежним уделом) концертирајућих солиста. Долазимо тако на парадоксалан закључак да симфониски колектив не пропагира довољно баш своју сопствену специјалност — програме искључиво оркестарске.