Наша књижевност

Музички преглед у - 517

Први концерт Симфониског оркестра изнео је као домаће дело Концертну увертиру Станојла Рајичића, симфониско дело из једног става, у сонатној форми. Већ формирани, стабилизовани и можда и превише фиксирани композиторов стил посведочен је, тако, још једним делом више. Штампани програм ове приредбе означава, у коментару, Рајичићево дело као ведро и весело. Дело, разуме се, не мора бити весело, али је. наш утисак да ово и није такво, Чим су, пак, могућа толико контроверзна мишљења о самом основном карактеру једне симфониске композиције, појављује се сумња у њену јасност и прегледност. Хетерогеност грађе дела, његов више монтажни но органски свеукупни аудијелни „изглед“, појачавају ту сумњу. Интонациони елементи народног плеса једне теме и једна друга заиста инвентивна тема дубоких гласова оркестра не знам шта могу учинити заједно, иако би се, растурањем сонатног мозаика, свака за себе показала вредном смишљеног, неусиљеног рада. Даљи програм концерта доносио је Бетовена („Пасторалну“ симфонију), Вагнера (Сигфрид-идилу) и Штрауса (Тил Ојленшпигл). Концертом је управљао Крешимир Барановић. У симфонији Бетовена имао је да се бори са једном можда непредвиђеном тешкоћом: са самом позицијом дела у свести и укусу савременог, данашњег слушаоца, особито код нас, где је последњих година доиста много учињено за интимно усвајање Бетовена претходне, пете симфоније, па и за Бетовена следеће, А-дит симфоније, и где је, можда баш тиме, унутарњи приснији контакт са шестом олабавио. Има неколико типичних ликова Бетовена. Нама је данас најближи борбени, херојски Бетовен. Бетовена идиличне, грађанске простосрдачности, Бетовена жељног и жудног одмора (заслуженог после напора над петом симфонијом), Бетовена наследника културе друге половине ХУШ века, Бетовена међу обичним људима, у пољу, у шетњи, крај потока, са чежњом за неким сневаним и нестварним светом, за „повратком природи“ по песничко-филозофској визији Жан-Жак Русоа — тог Бетовена скоро смо изгубили из вида. А баш тај Бетовен шаље нам биргерску, народску, рустичку поруку своје прве Е-дур симфоније. Можда не за увек, можда само привремено, њен дух и карактер налазе се на крајњој периферији нашег осећајног потенцијала, на ивици која тражи особито добру вољу, „расположење за уживљавање, чак и свесни напор да се пренесемо у човечност, у топлину, у лепоту пасторалне једноставности Бетовенсвих замисли и исповести, датих у пет ставова ове симфоније. Није никаква тешкоћа у томе што је она програмска. Но није то ни олакшица, када увидимо да њен програм, ма како умерен био, тражи од нас самих једно ново „штимовање“, управо једно старо, старо „штимовање“, за које као да немамо ни времена, ни удобности, ни довољно спокојства и здравља (свакојаког здравља). Ту смо онда, у музици, на једној другачијој варијанти истог проблема који нам задаје и Моцартова музика. Она је прекрасна. Колико смо ми за прекрасно» Не идеолошки, не естетски и не опште људски, него читавим темпом нашег живота, читавом ориентацијом мисли, осећања, воље, задатака, прилика и неприлика. Дакле, особит задатак за диригента „Пасторале“, који је и-сам наш човек, у нашем пулсу, са нашим општим бригама и тежњама и потребама.

У смислу свега напред реченог, мислим да се диригенту Барановићу измакла „Пасторала“, да јој није могао ухватити живо срце, поетични шум, танани дамар стварности од пре сто и педесет година. Разуме се, рустичка расположења трећег става („Весели скуп сељака“), сцену четвртог става („Олуја, бура“) могао је оркестар остварити убедљиво и снажно. Али за други став („Сцена на потоку) треба импресионистичке тананости тона у великој динамичкој диференцираности оркестарских група иако код Бетовена још ни из далека нема импресионистичке оркестарске „палете“; док у петом ставу („Песма пастира. Осећања радости и захвалности после буре“) треба дати химничког патоса без драматизма и хероике, патоса такорећи обичног, ширине једноставне и топле, али авај, таквом пластичношћу тонских фраза, тако непрекидно променљивим дозирањем тонског интензитета, а за сваку групу оркестра другачије, да се технички и радни услови за то само под свестрано најповољнијим радним приликама једино могу и замислити.