Наша књижевност

518 - | ПН Е __ Књижевност -

Вагнерова „Сигфрид-идила“ сасвим је друга варијанта грађанског лиризма и блаженства, она чија је унутарња осећајна потка произишла из оаза одмсра којем су претходила сасвим другачија, расточенија, критичнија замарања и напрезања, кризе и сумње романтичара, охоли пркос скепсе и песимизма. За таквим умарањем — а оно је код Вагнера било при раду на трећем делу тетралогије — не може, сасвим природно, ни час породичног спокојства имати ону здраву једрину Бетовена, раскомоћеног на селу или шумској. стази. Биргерска фамилијаризација митолошких германских мстива музичке драме одиграва се, и у пригодном извођењу оркестра у јутарњим часовима, пред одајом госпође Козиме, мајке једногодишњег дечачића, са неКим сетним, по мало сумњичавим смешком композитора, а већ у стандардизо- · ваном кснцертном програму, по свим подиумима света, ова „Идила“ тражи узмахе и сплашњавања, тражи таласање мелодије у темпу који не одаје неко сасвим смирено унутарње пуно спокојство, у темпу чија прогресивна кулантност ма колико дискретна била као издалека опомиње на буре страсти, тристановске муке и тек преживеле визије митских/ окршаја, —- крај свег блаженства домаћег кутка, “којем је ова лирско-романтична серенада намењена, на чијем је меком крилу, у сретном часу илузије, и надахнута.

На знатно већој висини било је извођење Штраусовог „Тила“, легендарног спадала и луталице. Та блистава партитура неупоредивог мајстсра симфониске поеме после Листа говори језиком који је и Барановићу и нама свима сасвим присан. Ту је хумеср беде и беда хумора јунака у сваком буџаку, на сваком сокаку, и најзад, на чврстој омчи вешала. Вешала у музици, јасно је, нису слика оне велике превијене куке, оног обореног равнодушног дрвеног кљуна који се нагледао трзања и грчења, већ су и она као и све друго где живот залази, огледање људских шеретлука, људске борбе са затуцаношћу и заглупљеношћу, људског пригушеног страха под њима. Штраусова музика о тој бесмртној народној причи и успомени, прокламује, у завршници тонске поеме, и бесмртност хумора обешене шаљивчине. Та музика је сом Тилов смех, који већ вековима одјекује светом, па је зато и задатак диригента · који управља извођењем прекрасно истинитог дела — разумевање тог смеха. Занат који Барановић има у свакој шаци техничка је основа а потстрек да се то богато знање цело крене.и разигра баш је Ојленштпигелов смех, опет смех, снага коју Барановић носи из пестојбине, из љубави за Галовићеве подравске домаћине, за клопарање лицитарског срца, за нагрђеног носоњу Имбрека, за ђаволом саблажњеног Чоека и за доброћудне Шеноине Крајишнике.

И други концерт Симфониског оркестра — овај под управом диригента Живојина Здравковића — обухватио је у свом програму једно прво извођење: Другу симфонију Милана Ристића. Грађена у традиционалним оквирима класичног сонатног циклуса, Ристићева симфонија има већ од прве своје појаве две изразите предности, два сигурна преимућства над читавим низом _ инструменталних дела која су настала код нас од завршетка рата до данас: у првом реду, она је једноставна, слободна од сваке унутарње напрегнутости у правцу неких уопштавајућих „идејних“ аспирација, а затим, она је и самим својим пропорцијама непретенциозна, неусиљена, лежерна, пре би се могло рећи: лапидарна, ефикасна и експедитивна, него: кратка, сажета или овлашно набачена. Истина је да први став, иако обухвата све битне састојке сонатне форме, не траје дуже од два минута. Али је истина и то да је баш она крепка и отресита, здрава и одрешита ориентација духа управо нашег савременог и типичног човека, прегледније дата у та два Ристићева минута, него у не знам чијих десет. Мелодиско и ритмичко сбележје- народног и локално одређеног музичког језика није овде остварено траженим фолклорно-етнографским 0особеностима —- иако ових има у трећем ставу, Скерцу — него је једноставно погођено, стихијски нађено у искрености изношења интимне и аутентичне мисаонб-емоционалне природе.

У другом лаганом ставу, који коментар назива серенадом, треба се чувати трубадурских, ритерских асоцијација, али не и сећања на „Моцартова дивертимента, на касације и свите ХУШ века. Једва приметна нијанса благе пародије, сасвим хумана доза хумора (на пр. у измењеној инструментацији

,