Наша књижевност

Музички преглед | · 519

поновљеног уводног дела става) казују нам да Ристић, нема равеловских осе-

тљивости за архаично, већ да располаже оном природном смелошћу којом изо-

билују разборити људи, саживљени до корена са основним демократским једначинама међу којима и са свешћу да је културно наслеђе прошлости свачије и за сваксга па и за њих. Окончавање симфоније обликом фуге (или пре: слободно развијаним имитацијама, на основи монотематског тонског градива) не заслужује никаквог начелног приговора, али ми се чини да у овом конкретном остварењу таквог финала остаје нешто недоречено, да је са крајем става композитор предухитрио.

Ако је ико целим својим музичким бићем „позван“ да наш национални симфониски стил изведе из ћор-сокака етнографских подражавања сељачког жаргона, али исто толико и да га врати са путања тобожње интернационализације која је уствари технички високо напредна германизација знатног дела новије европске музике, онда ми се чини да је то Милан Ристић. Није то, разуме се, ничија обавеза, па ни његова; правци музике инаугурисани естетско-идеолошким поставкама априори — лоше су пролазили. Али, полифоничарски смисао овог композитора, спретно сажимање хармонског начела са контрапунктским, индивидуални белег мелодике (унеколико „отврдле“ упражњаваном техником експресионистичког рационализма и атематизма) и најзад —_ али не на последњем месту по значају — скоро камерна индивидуализација оркестарских гласова у инструментацији која не пати од тежње за неумереним згушњавањем —- све то обележава већ сада Ристића као савременог српског симфоничара, заиста савременог и заиста српског.

На овом концертном програму иступила је, први пут после дуже паузе (проведене на студијама у Паризу), пианисткиња Вера Вељков-Медаковић. Свирала је Моцартов с-то! концерт, технички зрело, кристално чисто и прецизно. Са њеном концепцијом дела човек се не мора сложити али и тада немогуће је оспоравати јој доследност става у третирању кенцертног парта соло-инструмента. По нама, више хумора, грације, у другом лаганом ставу и мекоте, допринело би пластичнијем, разнобојнијем откривању унутарњег света једног мајстора, који нам, ничијом кривицом а неумитношћу историског процеса менталног разилажења савременика од појединих епоха, на нашу голу штету, све више измиче. Међутим, баш крепка, одлучна делатност Вере Вељков-Медаковић у завршном ставу овог концерта, њен чврсти и снажни брио, говори нам да везе нису прекинуте, да псрука здраве и борбене агилности из доба рококоа може стићи до нас, сасвим жива и свежа, када је залагање оних који нам је доносе (а то су увек извођачи, посредници) окренуто унутарњем карактеру и смислу једног давнашњег животног пулса који нам они преносе.

Оркестарски део програма испуниле су овог вечера Хајднсва „Оксфордска“ симфонија (уствари париска, из год. 1788) и „Слике са изложбе“ Мусоргског у данас већ светски славној оркестрацији Мориса Равела. Диригент Живојин Здравковић дао је јасну слику своје замисли у оба задатка. Између два позната тумачења садржаја ове Хајднове симфоније — једног које у њој види скептично-филозофску исповест с узалудностима многих људских напора, и другог које у њој налази основе животног става Бетовенове „Ероике“ Здравковић се, по спонтаности свог темперамента, определио за — друго. Једина примедба која се може учинити односила би се само на појединости. У овом контрапунктски мајсторском ткању оне управо носе дело. И у томе је једна страна Хајднове демократичности — према оркестру и тематској грађи. А пластицитет сваког мотива код класичегра је битни предуслов за схватање целе слике, читавог дела. Помислимо само на другу тему, већ при крају експозиције првог става. симфоније: кслико је ту већ симфонизирана фразеологија не само Хајдновог буфонског „Апотекара“ и колико антиципирана лепршава реч Росиниевог „Севиљског берберина“! Рад са гудачком групом оркестра, зато, никад није довољан.

У „Сликама са изложбе“, тако блиским овом полетном диригенту, Здравковић је успео да оствари велики део замисли. Оркестар је ту пун, сочан, снажан тачношћу карактеризације које било од славних реалистичких слика. Ова 3 Књижевност :