Наша књижевност

524 Књижевност

маљским хранама, она је породила дадаизам и пратила надреализам у његовим сновима.“

Одговор који је дакле Жид дао младом човеку, по Шамсону, не решава питање садржано у грчевитим речима младалачке зебње. Да ли је уопште могућно на једно суштинско питање ХХ века дати одговор који је резултат искуства Х1Х столећа; Шамсон ту нема никаквих илузија: „Ми више не живимо у условима прошлог века, — каже сн; — наша судбина није више у

· томе да као живи људи реагујемо на устајалост једне илузорне среће, на непокретност варљивих убеђења... Ми смо с сну страну апокалиптичке сањарије за којом је трагао Ниче... „Страшно питање“ је постављено. Х1Х век нам неће дати одговор. Одговор ће дати људи данашњице.“ Али, иако су речи Шјамсоновог решења тако опште и апстрактне, очигледно је да он под изразом „људи данашњице“ подразумева уствари онај део човечанства који у свом тренутку претставља живу снагу нашег времена и једину наду будућности. Јер, бити „човек данашњице“, то значи, ван сваке сумње, бити жива карика у оном ланцу развитка који наш тренутак везује за будуће време.

РАЗГОВОР С тОРНТОНОМ ВАЈЛДЕНОМ

Амерички књижевник: Торнтон Вајлдер; чији је ома Мост светога краља Луја недавно објављен и на нашем језику, дао је сараднику Гез "пошуеЏез Шегајгев, приликом свог боравка у Паризу, један кратак интервју у коме се задржао на многим питањима савремене књижевности, Између осталога, Вајлдер се у својој изјави дотакао и разлика у стваралачком поступку између драме и романа.

„Кад човек пише за позориште, — рекао је он, — има утисак да у исто време управља са шест коња; за једну књигу, упреже свега три. Али ја налазим да је роман врло болестан, а театар у времену пуне неплодности. Ми смо тек почели да сткривамо трагове које су оставили сто и педесет година победничког научног духа. Раније је романописац био свезнајући приповедач који је знао све о својим лицима и њиховим интригама. Тургењев је први прекинуо са тим традицијама када је, при крају свога Племићког гнезда, говорећи о своме јунаку и својој јунакињи, ускликнуо: „али, шта ми знамо о њиховим мислима». Хенри Џемс се задовољио компромисом: он схвата само једно од својих лица. Око 1900 наука постаје непријатељска, она обавезује да се упитамо каква је реалност замишљене ствари. Џемес Џојс решева питање тако што замишљену и невероватну ствар удвостручује једним увек вероватним митом.“ -

Упитан да ли писац, стварајући свој сопствени језик, не изневерава своју праву мисију, која је у саобраћању с публиком, Вајлдер је одговорио: „Тешкоће које осећа читалац уопште се не тичу песника. Гертруда Штајн, која је била за мене, као и за Хемингвеја, Дос Пасоса и многе друге, најлуциднији и најуваженији учитељ персоналности, научила ме да у писању никада не треба мислити на публику. Када Т. С. Елиот завршава Не Уазгејапа једном реченицом на санскриту после једне реченице. Жерара де Нервала, није то због изазивања, то је стога што сви језици и све културе сачињавају једну недељиву људску материју, исто толико за телеграфисту КолИто и за лекара. Ако пу-