Наша књижевност

- Осврти | 525

блика не схвата, то је несрећан случај, који можда треба жалити, али који ништа не одузима од вредности поруке. Џемс Џојс, Езра Паунд, Т. С. Елиот, вајвећи енглески писци нашег века су полиглоти. Не треба у томе видети самс пуки случај.“

_ Сва срећа за мисао Торнтона Вајлдера што најистакнутији уметнички дужови нашег времена нису телеграфисти! Иначе би...

ПРОВИНЦИЈАЛНОСЕ ИТАЛИЈАНСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Италијански књижевни критичар Марио Праз објавио је код једног римског издавача две књиге својих студија и критика из англосаксонске књЊижевности, у којима даје исцрпну интерпретацију и критичку анализу уметности неколицине савремених стваралаца, међу којима у првом реду Алдоса Хакслија, Вирђиније Вулф, Џемса Појса, Бернарда Шоа, Д. Х. Лоренса, Ернеста Хемингвеја, Џона Дос Пасоса и Вилијама Фокнера. На многим местима својих студија, у критичкој евокацији значаја појединих писаца и смисла појединих дела, Праз се задржава и на утицају који су поједини енглески и амерички писци извршили на савремену италијанску књижевност.

Та разматрања, више још но његове анализе и опене појединих стваралаца енглеске и америчке књижевности, изазвала су велику пажњу италијанске критике. Кратка и отсечно казана мисао о судбини италијанске литературе у прошлом и овом столећу послужила је и као повод за расправу 0 смислу и вредности италијанске модерне књижевности уопште. На једном месту Марио Праз овако карактерише напоре италијанске литерарне мисли: „битне карактеристике италијанске књижевности били су прециозност и традиционализам, а њени токови у суштини исти они који су доминирали у прошлом веку и који би се могли погодно одредити изразом бидермајер. Италијанска приповедна проза била је тада, и у великој мери је то остала до данас, у бидермајерској атмосфери: реализам, провинцијални живот грађана или сељака, тежња да се избегну оштре супротности, хришћанско помирење с богом, жанр слике, породични портрети. Бидермајер-свет је свет просечног разума, здравих и лепих домаћих обичаја и култа за укроћену и уређену природу... свет грађанске моралности и. праранске Умео Ро који избегава крајности, упола класичан упола романтичан. ' ·

У врло живим контраверзама. око овог става, напредни писац Алберто Моравиа нашао је да је Празова дијагноза тачна. Његовим аргументима, које он прима, он додаје и своје. Провинцијални карактер италијанске књижевности, која се јавила упоредо с националним уједињењем (Манцони није провинцијалан, Д'Анунцио то јесте), он Види и у томе што се на италијански много преводи из страних књижевности и што се много пише о страним књигама, док италијанска књижевност врло тешко и врло ретко прелази границе унутар којих се говори италијанским језиком. | ;

Разуме се, тешко би било порећи истинитост Моравијиних "аргумената ако би се италијанска. култура поредила с француском, енглеском или аме„ричком, Али, колико је његова тврдња неправедна, боље рећи“ једнострана, "најбоље се може уочити баш из иностранства, одакле се најчешће виде само врховна или најкарактеристичнија стремљења. Писци као што су Луиђи Џи-