Наша књижевност

Осврти 527

остао веран и која би се кратко могла формулисати речима психиатра Јунга: „Несрећан живот је промашенс звање.“ Као нарочито значајно критичар истиче Елиотсво настојање да поетски СП сведе на обичан дијалог у прози. „Никад аутор није имао мање „уметничких“ претензија, — каже Хоп-Валас у закључку, —_- није мање тежио да прошири речник којим се служи просечни гледалац. А ипак је ритам стиха, усредсређујући пажњу, прочишћавајући емоцију, у потпуности извршио своју намену.

У предужетку својих излагања, пошто је поменуо неке мање значајне ауторе, Хоп-Валас говори о једном драматичару чије је име, у Енглеској, на свачијим уснама: Кристоферу Фрају. Овај млади и даровити песник стекао је симпатије позоришне публике комадом Ви нећете спалити ову жену, који је играло једно мало периферно позориште. Иако сама композиција дела има знатних занатских слабости, његов дух шале и веселости, остварен с изванредном виртусзношћу у каламбурима, метафорама и вербалним каскадама, који даје глумпима богате могућности за сјајне бравуре, привукао је необично широку и разноврсну публику. Версватно је то и нагнало славног енглеског глумца Лоренса Оливијеа за замоли писца да за њега напише ново дело. Тако је настала друга Фрајова драма: Посматрајући Венеру. Извесни критичари, међу којима у првом реду песници, истакли су да је драмски поступак писца сасвим лак, да не удсвољава захтевима који се постављају драмској поезији, у дубоком и трајном смислу речи. „али, остаје чињеница, — додаје Хоп-Валас, — да се комад држи на позорници... Изгледа

да публици није сметала неправилност или нелогичност ове драмске фермуле.

Она данас показује Тенденцију против „добро направљеног“ комада; она. прима шале у расутом реду и раздрешену технику... То је она иста публика која обожава Сирана..“

На крају чланка Хоп-Валас се пита: „Да ли је Фрај геније који се још није потпуно развио» Није ли.он само тргесвац дрангулијама у којима публика привремено ужива» Ко то знаг У сваком случају, његов успех у току једне сезоне, у којој је позориште више него икад схваћено озбиљно, претставља једно знамење и један По корак у дугој ови притицања поезије у нашу националну драматургију.“

—и—и