Наша књижевност

БЕЛЕ ШЊКЕ

„ВИЈЕТ НА ЗГАРИШТ « РИСТА ТОШОВИЋА

Са првим својим песмама појавио.

се Ристо Тошовић одмах после рата или, како се то већ каже, док се бојна прашина још није била ни слегла. Међу многим својим вршњацима, младим песницима који су се, заједно с њим, после ослобођења појавили на страницама наших листова и часописа, он је скренуо пажњу на себе интимном и топлом нотом, чисто лирским квалитетима и елементима свога певања. У оној послератној, мање-више траженој, форсираној па и извештаченој и често лажној трци за „савременим“ темама и мотивима, при чему се савременост сводила на голе декларације и патетично декламовање дневних

· парола, најчешће без трунке надах-

нућа и емоције, тај и такав квалитет у Тошовићевој лирици није биа безначајан. У његовим почетничким стиховима) који такође нису били лишени свих тих мана, ту и тамо, крез ову или ону строфу или песму, наслућивао се песник истанчаног осећања и укуса, нежних прелива и боја. Истина је да је у њима (у тим стиховима), врло често, одјекивао и јесењински тон, па и јако наглашена старинска нота наших романтичара,- али је, исто тако, истина да је те био резултат неискуства и првих корака који су, изгледа, нужни код ових почетака. Тошовићева прва збирка, „Стихови са Кошура“, иако изразито почетничка, дала је неке акценте и нека остварења која су сведочила о таленту аутора и о могућностима његовог даљег развитка. Већим делом ти стихови су написани у оном духу и смеру, оним изражајним средствима и техником, ко-

ји су, првих дана после рата, важили као заједничка и општа карактеристика наше савремене лирике, и у том смислу претстављају онај дуг који један писац — свесно или несвесно, свеједно — плаћа укусу и захтевима свога времена. У њима се, осим тога, скоро опипљиво, могла осетити брзина давања, недорађеност и недотераност, аљкавост и у садржини и у форми, што је такође била заједничка карактеристика наше савремене лирике из оних дана. Требало је радити брзо — и радило се брзо; требало је, у што краћем року, много рећи, јер се имало шта' рећи, — и много се говорило и рекло, па су зато, врло често, запостављани и „заборављани“ други, врло важни, захтеви који се постављају уметницима и уметности. Што и поред тога имамо лепих и добрих, па и значајних, остварења у поезији, знак је да имамо и песнике снажног талента, чију индивидуалност није ништа могло да спута. Поетска индивидуалност Тошовићева испољила се већи у стиховима његове прве збирке, у оним строфама или песмама у којима. је успевао да, уместо општих осећања, изрази свој интимни став и своја интимна доживљавања. За све оне који су пажљиво пратили развој Тошовићев било је јасно да он није песник јаких и великих емоција, снажних, по-

· дигнутих, па и патетичних (патетич-

них у добром смислу те речи) и темпераментних тонова, већ песник

· тихе, нежне и помало резигниране

лирике. Регистар овакве поезије није велики, али то не значи да сену таквој врсти певања не могу пости-