Наша књижевност

Белешке

ћи значајни резултати и дотерати до мајсторства. Ако бих вршио некаква поређења у свом смислу, онда бих рекао да ме овакви песници потсећају на лирске теноре, а њихова поезија на префињени филигран, на танано ткиво филигранских шара и уреза. Ристо Тошовић спада у ту врсту песника и врло је важно да у овсм правцу негује свој дар. Утотико пре, што је Тошовић млад и по годинама и по „песничком стажу“; што је склон разним и добрим и штетним утицајима, почев од Јесењина, па преко Давича до предратних наших медерниста. Код њега још све превире, све је у знаку тражења, и добро је што је тако. Тражење новог израза и нових форми основна је карактеристика овог младог писца. 5

"На размишљања о Тошсовићу и његовој лирици навела ме је његова најновија збирка „Цвијет на згаришту“. Ова укусно и лепо опремљена књижица стихова, која је недавно

изишла у издању“ „Просвете“, даје-

један мали пресек Тошовићевих поетских мегућности и Тошовићевог _поетског пута. И одмах, упочетку, треба рећи да Тошовић из збирке „Стихови са Кошура“ и Тошовић из збирке „Цвијет на згаришту“ имају врло, врло мало везе. Од почетника, који је у рђавој и муцавој форми, -ту и тамо, рекао који добар стих У _ мору изразито слабих стихова, Тошовић се, за ово кратко време, развио у озбиљног младог писца, с којим и наша књижевност и наша критика морају рачунати. То је голем напредак, постигнут уз големе напоре, али и уз големе грешке које су у таквом послу неминовне. Јер, не треба се варати, уз квалитете, Тошовићева поезија има и своје озбиљне недостатке.

„Цвијет на згаришту“ је збирка која, -у целини узето, доноси собом извесну свежину у нашој послератној лирици, Кад ово кажем, онда не мислим да Тошовићу треба приписати улогу неког новатора, јер он то није, нити да он једини својим "најновијим књижевним настојањима уноси свежину у нашу донедавно

__ прилично запарложену, стандардизо-.

вану и окамењену лирику Све то

"што нам је песник збирке „Цвијет

529

на згаришту“ својим стиховима рекао није ни нарочито ново ни непо-

"знато, па ипак делује, у већини слу-

чајева, свеже. Тошовић негује један лак слободни стих, труди се да му песма не делује претенциозно и наметљиво (у песмама написаним У духу модернизма, а које нису у овој збирци, видећемо да није увек тако); покушава, и у добром делу своје књиге и успева, да својим интимним ложивљајима да печат искрености и непосредности. МИ то је, углавном, све. У томе је тајна свежине оних добрих стихова његове збирке, док је изневеравање оваквог стваралачког поступка „тајна“ неуспеха оних лоших. Где год је песник покушао да конструише и да „копа пером по срцу“, како би рекао Милета Јакшић; где год је покушао да превари себе и читаоца и лаћао се писања непосредно под утицајем прочитаног а не доживљеног испадало је рђаво. -

У шест циклуса, од којих је један, и то најслабији („Ни тебе, дјевојко, нема“), прештампан са малим изменама из прве збирке, Тошовић

је покушао да да поетске одговоре

на разна питања. И у великом делу ове књиге он је у томе и успео, ма да су и циклуси у целини и поје-

·" дине песме често врло неједнаке

вредности. Ова неуједначеност циклуса, песама, па и појединих стихова и строфа у понеким од њих толико је усчљива да би се збирка

_ скоро могла поделити у два по ква-

литету потпуно различита дела. Имам

· утисак да је Тошовић хтео или да

покаже свој развој од прве до ове књиге или да по сваку цену направи збирку по обиму што већом, па јелу

" њу зато унео и радове који су испод

просека; у сваком "случају, кванти-

· тет бвде није прешао у квалитет. Па

и сам распоред материјала у књизи није нарочито срећан. Књига је компонована тако да су бољи циклуси у њеном првом делу, а лошији (изузев неких песама) у другом. Тиме се, разуме се, није могла постићи ни потребна динамика, ни потребан склад, ни онај тако важан раст и градација из циклуса у циклус, па је, по прочитању књиге, крајњи, последњи утисак — прилично неповољан. Прва три циклуса „Зора се опет