Наша књижевност

Коров.

НИСАНО ПРЕД ЗОРУ 1

Не лупај на врата старе куће.

Куће више нема. | Нема више ко да дочека твоје куцање на вратима. Само тишљина иза које опет само је тишина. Ни на довратник се не наслони. у

Ни довратника нема.

Ал клупа је остала из детињства.

Седи. Шрашњиви мантил свој отрцани скини. Путу је сваком ту крај. Чекају још: само дани ко старачки штап да ходаш потом у круг.

Као на слици Ван Гога.

Џажљиво само седи. Трули су коци њени и даске њене. Многе је кише познала и снегове дуге и

Тешке.

И сунца без броја што су је испијала.

И путнике толике који су после лутања опет на њу сели.

Не гледај с тугом оронуле тарабе и

Коров.

"И запуштене стазе од шљунка по којима смо се

Итрали.

И дуж којих смо плакали кад су нас остављали Саме с вечери.

Не гледај с тугом оронуле тарабе и

Ту наше сенке младе једино још живе и игре наше Шумне

Као успомене.

П Откуј поглед свој са ципела ти прашњивих и

Излизаних. И усправну држи још мало главу тешку