Наша књижевност

534

вештачки _ исконструисан, што. је

„умео да рашчлани и да нам прикаже дете у његовом правом светлу, И то „дете од крви и меса“, али, и што ће деца у његовој поезији наћи „везу са заједницом и друштвом“. Остајући доследно на становишту да и дечја књижевност мора да се заснива на реалном животу, он се нита зашто да се деца вештачки удаљују од стварности, „зашто их силом терати да живе у царству фантазије“. Међутим, на једном месту употребљује и појам „дечја стварност , не дефинишући га ближе. Он од „модерних писаца реалистичког правца“, који нису равнодушни према "разним невољама дечјег света, који знају да је многима у модерном добу, а у капиталистичком друштву отето де

тињство, тражи да се „поштено за=.

лажу за једну бољу дечју и људску сутрашњицу“ (стр. 105).

Тако кроз сва Цуцићева писања продире јасније или слабије изражена тежња ка социјалности у де чјој књижевности. Он са одушевљењем поздравља сваког писца, сваку

нову дечју књигу, која се бори за

бољу сутрашњицу. Он је, гледајући површно, често и некритичан, болећив према таквим писцима и књигама. За њега, управо у свом. духу, појава Ловракових књига „означава еру у развоју дечје. књижевности свих наших народа“ (стр. 127). Он У

"првим његовим књигама већ уоча-

ва „колективну свест“ његових ЈУ нака, јер ови малишани оснивају задруге и „стварају чуда“. За њега, је, примера ради, Ловраков роман „Дјеца Великог Села“ наша најбоља дечја књига, јер „ови малишани проповедају један нови култ, култ рада — кроз заједницу — за све појединце“. Они су претставници „једног бољег нараштаја који ће доћи.“ Али ипак застаје пред овом глорификацијом и изражава „нијансу сумње“ у истинитост оваквог живота. Избегавајући оштрицу шестојануар-

ске цензуре, он није могадеда се из-

ражава јасно и конкретно, већ је више ју наговештајима, показује више добронамерности него идејне зрелости. Тако сн поздравља превод једне књиге, јер је „сва У слободарском, чисто демократском тону, на-

топљена социјалним осећањем, у њој

Књижевност

су даље разголићене многе друштвене форме и дата тачна објашњења за многе друштвене установе“ (стр. 96). За њега је књига социјал-мистификатора Ериха Кестнера „Храбри разред професора Јустуса“ најбоље преведено дело, са свим елементима, књижевним, психолошким и етичким, јер „његови јунаци раде на изградњи једног нсвог, социјалнијег, етичкијег друштва“. У наше дане, разу“ ме се, он указује и на књиге које помажу да се у омладине развије · правилан . дијалектичко-материјалистички поглед на свет. -

Такав је доследни став С. Дунића у посматрању наше дечје књижевности. Он га је заузео још у. својим првим написима и остао му веран до краја. Он тражи доследно признање значаја дечје књижевности, озбиљност рада на овом пољу књижевне делатности, заузима се за реализам у дечјим књигама, за савремене теме и њихову психолошку прилагођеност детету, за напредно, социјално прилажење овој проблематици, једном речи, за нови садржај дечје књижевности, Не може се рећи да је он у томе оригиналан, да о томе нису и други боље и више писали. Али он се, поред многих недостатака, трудио да каже шта зна и уме о овом предмету. Оправдава га и то што није писао с великим претензијама. “

Међутим, његови недостаци су значајни и многобројни. 5

Пре свега, он као хроничар прати и бележи текућа издања, па У његовом излагању, скупљеном на једном месту, има хаотичности, има понављања, празнина, непотпуности. Она су често неубедљива, дата на дохват, површно, некритички. Нису оцена која остаје, која проширује наше знање с појединој књизи или појави.

Цуцићу је већ као васпитачу познато да дечја књига мора да одговара дечјем психичком узрасту и да једна књига, према томе у коме се узрасту пружа детету, може бити и добра и рђава, али се он само узгред, само уопштено и површно дотиче дечје пенхологије, дечје снаге доживљавања књиге. Износећи недостатке, он се служи општим фразама, критикује опште слабости, али