Наша књижевност

Белешке ·

%

наслеђу“, да издвоји оно „што ће

заиста моћи да обогати машту и про- |

дуби људска и социјална осећања нашег детета и омладинца“.

Можда ће се некоме учинити да он и претерује у истицању значаја дечје књиге, али ови његови чланци као целина претстављају топло пледирање за. добру дечју књигу. Без рада на дечјој књижевности „васпитање би било штуро, непотпуно, лишено идејне, творачке и покретачке снаге“ (стр. 18). Подижући · стално и систематски глас, можда често исувише декларативно, против разноврсних шшекуланата, писаца и издавача, он је својим написима водио борбу за праву дечју књижевност. „Борба за праву књижевност, каже он у свом предговору, била је основни мотив који је стајао пред очима писцу ове књиге“. А то је тачно, иако он нигде није системат-

ски дефинисао шта сматра као пра-.

ву дечју књижевност.

Исправан је његов став да не постоји „засебна“ дечја књижевност, нити свако може бити писац, „поготову не дечји писац“. Он енергично истуна против разних „чика“ и „тета“, чија су књижевна упражњавања, у недостатку бољих, плавила књижарска тржишта. То су за Цуцића „патентирани дечји писци“, који су створили „особиту врсту дечје књижевности, углавном лажну, · нереалну, која је тако далеко од дечје психе и од књижевности уопште“. Звучи наивно, али је тада био врло уместан његов позив на прави „крсташки рат“ против таквих писаца, од чије се „пеливанске хуке“ не могу да чују „они који треба да се чују: прави ствараоци...“ Он се, у своме праведном гневу, на једном месту чак и заборавља па тражи „да држава донесе закон у томе смислу који ће сузбити свако штетно писање“ (стр. 90).

Затим, на више места он се оштро изражава против суве дидактичности, против поуке „која боде очи“, против морално-васпитне тенденциозности у написима оних који су сматрали да ће добром вољом и васпитном практичношћу надокнадити недостатак дара и вештине. Претакање у стереотипне, анемичне књижевне форме практичних џшоука и

588

прописа школског морала још није књижевност. Истина, дечја књижевност треба да буде и јесте у суштини васпитна, али пре свега треба да буде" уметност, „која ће јачати дух, развијати племените особине и виша осећања, која ће навикавати на прави, интензиван и поштен рад, као једини услов часног живота“ (стр. 20). А: права осећања су „људска и социјална“.

Заслужује пажњу и његов захтев да теме и мотиви буду прилагођени дечјем психичком животу и спонтаном интересовању, које се историски мења, као што се и дете у времену мења. Он тражи на једном месту од писаца да „правилно и пажљиво студирају духовни лик данашњег детета“. Усто, он је против оних који пишу „накарадним дечјим језиком“, јер такав језик не постоји.

И сам дечји писац, он се сав залаже за оригиналну домаћу дечју књигу, с тиме да у српским едицијама буду заступљени и хрватски и словеначки писци, али да те књиге обрађују савремене теме, (па ма би-, ли и слабији писци!), да воде бригу о детету: садашњице, о његовом природном еволуисању, да буду писане реалистички, социјално, да буду „неки мостић који ће децу уводити У људску заједницу“ (стр. 91).

Реализам и социјалност, два су основна обележја праве дечје књижевности. Цуцић је против сваке лажи и извештачености у дечјој књижевности. За њега није битно да ли је неко лице у дечјој књизи човек или животиња; „важно је њихово делање, које све носи жиг и обележје стварног живота“ (стр. 62). Стога он стоји на становишту да „народне гатке спадају у спорну врсту дечје књижевности“. Али ту није могао да остане доследан, јер иако каже да „бајка има сумњиву вредност“, није могао да не уочи њену васпитну вредност, и да у вези са Чапековим бајкама, које су примљене са одобравањем, не наведе како оне „не трују“ машту детета, већ је само „разигравају“. А тада се у нас. водила закаснела кампања претив овог књижевног рода. Стојећи на становишту реализма, он и Змају одаје признање, поред осталога, и због тога што је „реалан“, што није