Наша књижевност

582

очигледно, колико је то и непоетски и вулгарно. Или, у песми „За

мир твојих снова“, он ће о земљи и.

слободи рећи: „О, дошла си нам, храбра, у шињелу / што воња на гар и крваву разу...“ (подвукао Т. М.) У тежњи да буде оригиналан он ће, на другом једном месту, написати следеће стихове: „и убрао њен осмјех / и засадио у најљепшу леју / срца“. Таквих „леја срца“ има у књизи још, али би нас њихово набрајање далеко одвела. Поменуо сам да Тошовић пати и од вербализма. У том погледу изразито је вербалистичка песма „Исповјест , која је толико оптерећена вербалним конструкцијама да је, на крају крајева, испала нејасна. У тој песми с песниковог су извора „сви уморни од бола исцјељење пили“; он је „убоде трња носио у расцвалим њедрима-; његов поглед „није био жижак немоћни у тмици, и није у магли никад подлегао отровној жаоци“; о своме срцу он ће рећи „под дугом мога срца клицало је (ваљда клијалог — Т. М) сјеме“; о погледу свом написаће „никад мој поглед није био замућен извор, никада: му злобна нога није измјерила зденце“. Дакле, никада ничија злобна нога није измерила зденце његовог погледа који никад није био замућен извор! Био песников поглед замућен или чист извор, читава ствар

СИМА ЦУЦИЋ: ИЗ

Објављен у посебној књизи, овај избор приказа, чланака и бележака о разноврсној проблематици и појединим издањима наше дечје књижевности, што их је у последње четврт века Сима Цуцић објављивао у Летоцису Матице српске, и поред многих и тешких недостатака (некритичности, површности, понављања, опортунизма према познатим именима и издањима, -сваковрсног дилетантизма), има извесну позитивну вредност на коју треба указати. То оправдава већ сама оскудност стручне књижевне критике на подручју дечје књижевности, дугогодишшњи неправилан однос према дечјој књизи и њеној истинској функцији, незаинтересованост наших књижев-

Књижевност

је и језички и логички — бесмисао! У неким песмама ове збирке има, међутим, и других језичких некоректности; оне, можда, изгледају ситне, али нису безначајне. Тако, на

" пример, у песми „Моје рођење“ по-

стоји и оваква граматичка омашка: „Али пелуд његов још мирише гаром / кога сам (уместо који сам — Т.М.) у срцу дубоко / са ужасом ! закопао“. У песми „Моје право име“ иста ствар; „јер ме ред кестенова / песзнаде по осмјеху / кога сам им слао из далеког рова...“ То су омашке које се увек могу избећи, ако се само на њих пази. [ошовић и многа понављања у појединим песмама.и у књизи није избегао, вероватно због тога што није пажљиво извршио редакцију текста, а то је штета. Све у свему, и без обзира на по-

менуте недостатке, поздрављам У књизи „Цвијет на згаришту“ оне

стихове и она) остварења која већ

говоре о правим путевима и могућностима таквог једног песника као што је Ристо Тошовић. Поздрављам Тошовића песника који то већ јесте, али још више — нека ми буде дозвољено да на овај начин парафразирам Мајаковског — Тошовића песника који ће бити!

Танасије МЛАДЕНОВИЋ

ДЕЧЈЕ КЊИЖЕВНОСТИ

них кругова проблематиком ове врсте, као и дидактички практицизам и комерцијална нескрупулозност разних дилетаната, чика и стрина, како их назива Шуцић, на своме пољу. Као што је и нагласио у предговору, Шуцић је тежио да бележи и прати појаве у нашој дечјој књижевности. Тако нам је он на свој начин, местимично бледо, често погрешно, па и банално површно, али широко и готово потпуно, омогућио известан увид у нашу дечју књижевност између два рата, као

· иу начин по коме сео тој књижев-

ности писало. Он је дао панораму те књижевности, трудећи се да по својој снази и савести „укаже на ваљано и добро у нашем књижевном