Наша књижевност

Белешке

мрзело, прелистао сам поново и поново све странице збирке „вијет на згаришту“ и избројао да је реч „смијех“, на овај или онај начин, употребљена равно четрдесет пута! То је, рећи ћете, детаљ; осим тога, рећи ћете, Оскар није узео монопол на употребу речи смех и смејање. То је тачно Али, ако се томе детаљу дода мелодика, ритам и сама фактура Давичовог стиха у многим песмама ове збирке (да поменем само песме „Тај осмјех“, „Три сонета радости“, „Снови“, „Ако ми кујеш негве“, па и цес циклус „Ни тебе, дјевојко, нема“ који је сав проткан таквим утицајем), онда је то много.

Ово угледање на друге песнике, па и појаве изразитог епигонства, све се више сусрећу по нашим часописима и збиркама, у литерарним 0стварењима разних аутора, а да то још нико није подвргао некој озбиљнијој критичкој анализи. Густав Крклец уређује у Загребу једну врло корисну библиотеку („Мала библиотека“) која доноси, поред дела домаћих аутора, и преводе стране класичне и савремене литературе: Између осталог, та библиотека је издала и песме Гарсиа Лорке и Вол-

та Витмена. И сад је — ту Крклец, руку на срце, заиста није ништа крив! — настала права утакмица у

имитирању ове двојице великих песника! Пошто се и Витмен и Лорка поткрадају са преведа, а не са оригинала, добија се, разуме се, — чор-

бине чорбе чорба. Кад то чине са- _

свим млади људи и почетници, онда се може и опростити. Али, кад Јуре Каштелан у једном броју „Републике“ (липањ 1951) објављује стихове који јаке, јако „миришу“ на Лорку и Витмена, а у другом (троброј за српањ—коловоз—рујан 1951) поново сбјављује друге који, од почетка до краја, претстављају, чак и по свом наслову, најобичнију имитацију Витмена, па то објави као одломак и у „Борби“, па то рецензент „Књижевних новина“ (бр. 44 од 24 новембра 1951 г.) још и похвали као значајну песму „по свом јаш свјежем и дрхтавом надахнућу“ — онда је и то много!

Ову дигресију учинио сам ради тога што сматрам да је овакво „угледање“ већ узело код нас маха и да

581

би га требало свестраније проанализирати, Нећу да кажем да у ту врсту спада и Тошовић, јер он то заиста није, и поред тога што има у својој збирци и таквих примера као што је она горе цитирана строфа. Прва три циклуса у књизи „Цвијет на згаришту“ на најочигледнији начин показују да је Тошевић талентован песник, да има своју физиономију, да има поетског нерва и инстинкта, и да је потребно да се само њима препусти, и ничему више! Јер, песник који зна и уме да напише песму „У мени су јутрос мора“:

У мени су јутрос мора,

пространи океани,

и читав свијет је јутрос у мени,

сви његови градови и села,

и сви људи

— и бијели, и жути, и црни, и црвени —

јутрос су у мени мора,

пространи океани.

И та мора су у мени

мирна,

прозирна и чиста;

ни дашка вјетра, ни облака, ни слутње

— једра су спуштена

и мртве луке!

И она ће тако остати

до прве прољетне зоре. Али је тада довољан само дашак немирног вјетра

да заљуља моје море!

— самосвојан је и добар песник! Такав је он и у песми, свежој и лакој, лирски нежној и топлој, „Април“. Такав је“у љубавним песмама „Птица“ и „Киша“. Такав је у песмама „Почетак“, „На растанку“, „Још једном“, . „Остао је у мени“, „Двијет на згаришту“. Али, и у тим бољим циклусима, који држе ову збирку и претстављају њену истинску вредност, има неких слабости о којима такође треба рећи коју реч. Тошовић, који је сав танани лиричар у оним стихевима у којима је успео да да пуну меру, — често и без икакве потребе запада у вербализам и вулгаризам. Он ће, на пример, написати и овакав стих; „У руци цвијет ми крви њене“, не осећајући,