Наша књижевност

586 о:

пред припремале и одлучивале невидљиве силе.

На ова компликована питања Петровић даје делимичне одговоре, што је сасвим и разумљиво кад се узме у обзир простор једне, само једне књиге.

Питање војске је најмутније од та три питања. Јер је, уствари, према свему што се досад зна, она била капитулирала још и пре званичне капитулације. Она је и: пре ње била побеђена на врховима државе, у дефетистичком раду неких политичких странака, побеђена је била у самом двору, чак и у генералштабу.

Политику у овој драми претставља Министар. Али је он, нажалост, упрошћен и помало карикиран. Његсво понашање није увек довољно убедљиво: Таквих типова је неоспорно било у југословенским владама, но овај Петровићев министар "не садржи у себи довољан збир министарских особина тога доба. Он је ипак једна издвојена личност. Могуће — и то је држи.

Петровићу је ближи комплекс народне масе, у овом случају сељачке масе. Улога политичара боље је приказана у разговору двојице сељака него у министровом полтронству. Трећи сељак — Дабоме! Камо сад странке... Камо политичари... да дођу и да бар објасне народу сву заврзламу >

Други сељак — Море, све је то извукло стражњицу, дунуло куд који, а ти, народе, трљај главу како знаш!

Трећи сељак — Јесте! Гори, гини, а ако једног дана сам избориш слободу: „Ето нас да узмемо власт ..

Оваквих скромних а реалистичких места у овој књизи има довољно, и она је спасавају од пишчевог тематског заноса, из ког понекад извиру идеализација, декларативност и помало јевтин херојизам. Петровићев Старац, на пример, оличење је родољубивог поштења и неустрашивости, и баш зато је штета што није још мало више човек, што у његовом гласу нема тронутости. Али је онеутралност“ Иванова дата убедљиво, он је и у замршеним ситуа-

Књижевност

цијама човек од крви и меса. Искреност његових сумњи и његових колебања чине га јако приступачним. Његов лик је тако употпуњен да је постав типичан. Знатно споредније, али рељефно истакнуто лице је и Ћата, „виспрен, лукав, и жив човек, са погледом на сте страна“. Немачки командант Шнајдер могућ је скоро у свим својим поступцима. -

Подвојеност у мишљењима ни тактизирање уплетени су такође у ову материју. Рођена браћа се супротстављају један другом. А у једном разговору између Ивана и Колара дата је опортунистичко-тактичарска атмосфера. извесне средине.

„Треба дочекати тај крај, Миловане! каже Иван. Не би смели наглити... Тек ако се Рус окрене и зграби Немца за гушу.. „да га онда ми зграбимо за реп, је ли, буразеру 2 одговора му Тоза. Е, оћу да га башу главу бијемо!“

Материјалну и ћифтинско-бирократску заинтересованост људи Петровић је такође узео у обзир при обради материјала.

Основни мотив све драме не исцрпљује се у зверствима окупатора. Шта више, главни мотив је трвење и трење у извесним друштвеним слојевима, у народним масама, из чега победоносно излази на површину лозинка народног отпора „ми не признајемо“ При томе је аутор подвукао одлучујућу улогу Компартије. Кавепија чита неки плакат и баца га далеко од себе — „Откуд сад комунистичка партија, пита он. Ваљда има још партија у овој земљи» „Има, рође, али ко ће да их тражи са свећицеом у мишјим рупамаг“

Петровић је у свом чланку о „Раскрсници“ Милана Ђоковића (часопис „Књижевност“, јули 1951) написао да се његова „излагања о комаду „Раскрсница“ заснивају на читању драме, никако не на виЂењу претставе. А то су за сваког позоришног чевека две различите ствари, Оно што у читању изгледа недоречено, рудиментарно, са-

като, може неочекивано, на сцени,

укоричено кулисима, под рефлектором, и у игри талентованих глумаца, да блесне неслућеном лепотом и задахне снагом живота.